(Intervju je radjen za potrebe emisije “Gramofon”, radija Požega 17. januara 2008. god.)
Zele, Divlje jagode su jedna od najdugovečnijih grupa na prostorima Balkana. Bilo bi zanimljivo da se našom pričom vratimo u vreme kada je ovaj bend osnovan, a to je maj mesec 1977. god. Pre toga svirao si u sastavima Biseri, Selekcija i Zenit. Čega se najradije sećas iz tog perioda od pre tridesetak godina?
Puno je toga bilo, naravno. Ne mogu se svega ni sjetiti.. Sve te stvari koje su se dogadjale su dio onog vremena i teško ih je staviti u neki drugi kontekst ili u ovo vrijeme. Ali u svakom slučaju, ako se vratimo u to doba kada je sve to skupa krenulo i kada sam ja odlučio da bi htio imati bend i raditi što sam praktično i radio cijeli život, volim svojim poznanicima, prijateljima i rodbini sada pričat da su to bile “gladne godine”. Ne sjećam ih se kao nekih “veselih godina”. Uz te pokušaje da napravim bend, što sam na kraju i uspio, ja sam i studirao itd. Prvih par godina i pored nekoliko singlova i albuma, to jednostavno nije išlo i u tome smo slični mnogim svjetskim bendovima, koliko sam ja čitao te njihove biografije.
Da, ali Divlje jagode već svojim prvim singlovima postižu odredjen uspeh.
Uspeha je bilo nekako “na papiru”. Ili ga je bilo u glavama publike, jer mi smo već na samom početku uspjeli nekako doći do nje. Ljudi su slušali te naše prve singlove… “Jedina moja”, “Patkica”, “Moj dilbere”, pa onda ona pjesma “Prijatelj”. Posle je krajem ’78. početkom ’79. godine došao naš prvi album na kome smo snimili pjesme koje su do danas ostale i koje nikako “da prodju”. Da sad ne nabrajam – “Krivo je more”, “Jedina moja”, “Divlje jagode”, “Mojoj Ljubavi” itd. Ali ono što ja znam, a valjda ja najbolje znam, nekako nije išlo. Pošto sam studirao u Zagrebu, tamo sam i napravio bend i sad teško je analizirati zašto je sve to bilo tako. Bend je bio dobar, dobro smo svirali; imali smo dobre pjesme, ali to nije davalo rezultate. Mi jesmo profitirali nešto malo, ali to je nekako sve bilo “na kap”.
Ali ako posmatramo činjenice… Dakle, nakon samo godinu dana od osnivanja “Divljih jagoda”, vi za “Jugoton” izdajete prvi album. U to vreme mnogi su se bendovi mučili, tj. mesecima su “obijali pragove” izdavačkih kuća, da bi ostvarili ono što je vama relativno brzo pošlo za rukom. Imati dugosvirajuću ploču bio je preduslov bilo kakvog značajnijeg uspeha. Znam da ste se posle tog prvog albuma razišli, ali to je bio i splet okolnosti, neki ljudi su otišli na odsluženje vojnog roka…
Praktično, sve to što se desilo uz posledice koje su iz toga nastale, me je natjeralo da promenim sredinu. Kao što sam rekao, bio sam u Zagrebu i vidio da tu nešto ne štima, ne ide… Bar kada su u pitanju Divlje jagode. Nekom drugom je možda i išlo, nama ne! Tako da sam kont’o da moram ići van… U Ameriku, Englesku, bilo gdje. Onda sam odlučio da se vratim natrag u Sarajevo, gdje sam potpisao ugovor za tamošnji “Diskoton”, diskografsku kuću koje na žalost već dugo godina nema, još od onog nesretnog rata 1992. god. Pa iako je naš drugi album objektivno bio puno lošiji od prvog, nekako skupa je sve krenulo i od tada je bilo mnogo lakše. Stvari su se počele odvijati na način na koji bi to svaki bend htio. Te ’81. godine su krenuli i nastupi, sve je više bilo publike; tiraž je bio značajno veći, iako je kažem drugi album bio puno, puno lošiji od prvog. Znači, ljudi koji su u vreme našeg prvog LP-ija bili u “Jugotonu”, jednostavno nisu shvatili ni tko sam ja, ni šta ja mogu s tim uradit… Nisu videli neku vrednost, niti i bendu, niti u meni kao u nekom mladom gitaristi i autoru, a ja im nikako nisam mogao dokazati suprotno. Stalno sam im nešto pričao, objašnjavao; danima i mjesecima sam tvrdio da će “Jedina moja” biti hit, a oni su mi govorili kako sam mlad i neiskusan i kako ja to ne znam. I tako sam digao ruke od toga! To je cjela priča.
Drugi album “Stakleni hotel”, o kome si govorio donosi i promene u zvuku. Sa nekog hard rock, prešli ste na heavy metal izraz. Da li je do te promene došlo slučajno ili je to bilo priklanjanje tada aktuelnim muzičkim zbivanjima u svetu?
Ne mislim ja da je to bio heavy zvuk! Nije to sad lako analizirati, ali pošto na drugom albumu nije bilo klavijatura, sve je skupa ispalo… ‘ajd’mo reći, “malo tvrdje”. Ali ja sam u neku ruku i htio da to sve skupa ide na heavy, jer mi smo hard and heavy bend, no ta ploča je pre bila neki “prelaz”. Kasnije sam naravno, nastavio u tom pravcu, pa je to više bio “metal” nego hard. To jeste bilo vreme panka, ali mnogi bendovi iz Amerike su tada svoj rad prezentirali na taj način i uspjeli, pa sam verovao da jedan takav bend na Balkanu može proći i to se i desilo.
1982. godine naslovna kompozicija albuma “Motori” postaće jedan od vaših najvećih hitova. Tu su još i “Šejla”, “Ne želiš kraj”… Da li je to najuspešniji album Jagoda u komercijalnom smislu?
Pa ja mislim da je to najprodavaniji album, tiraž mu je bio skoro 300 000 primeraka, a treba znati da je teoretski tada, a kamoli danas, bilo nemoguće tu vrstu muzike prodati u takvoj državi, ali nama je to pošlo za rukom. Po mom mišljenju toliki tiraž je bio posledica dva velika hita koji su bili na toj ploči, a i svega drugog što se dogadjalo oko nas. Ipak smo mi definitivno na Balkanu donijeli nešto novo, i po formi i po sadržaju, ako govorimo o albumu “Motori”, pa i dalje. To je rezultiralo takvom velikom cifrom što se tiče prodaje.
Na osnovu vašeg sledećeg albuma – “Čarobnjaci”, potpisujete ugovor za kompaniju Logo Records iz Londona. U tom trenutku Alen Islamović je već vodeći pevač, a ono što je interesantno jeste da je na vašim snimanjima u Lodonu klavijature svirao Don Airey ranije član grupa Colosseum II, Rainbow i Whitesnake, a danas Deep Purple. Kakvo je to iskustvo bilo za vas? Iz nekih uskih balkanskih prostora se odjednom nadjete u svetskoj prestonici r’n’r!
Ja sam od samog početka htio da pokušamo napraviti nešto vani i to je nekako bio moj cilj. Nakon prvog, pa drugog, kao i albuma “Motori”, mi smo napravili par turneja po Jugoslaviji, tako da je već sve postalo poznato, napamet sam znao gdje ćemo svirati, koje dvorane itd. Mislio sam da možemo ići vani i na tome sam i radio. To se desilo, potpisali smo ugovor s Englezima i ako bi sad govorio o sebi, naravno da je to bilo ostvarenje nekakvog mog sna. Sve je ipak delovalo pomalo nestvarno. Pošlo nam je za rukom potpisati ugovor s kompanijom koja je iza sebe imala puno uspjeha zahvaljujući čoveku koji je bio vlasnik te kompanije – Geoff-u Hannington-u. On je radio s velikim imenima kao što je grupa Eurythmics, pa Vangelis itd. Geoff je imao veliko iskustvo i ono što je važno – verovao je da su Jagode stoprocentno proizvod koji on može prodati u Evropi, odnosno u Americi. On je praktično u to vreme i tražio bend za svoju kompaniju koji nije iz Engleske, već je recimo sa istoka, ali koji bi mogao konkurirat tim svjetskim bendovima. Nekako je izbor pao na nas i po mom mišljenju u cijeloj toj priči to je i najvažnije! Jer do tada, a ni posle toga, nije se apsolutno desilo da neko s Balkana, napravi to što se dogodilo nama. Sama činjenica da se to desilo, govori da smo mi bili drugačiji od svega što je tada bilo u bivšoj Jugoslaviji, a i danas to možemo isto tako gledati. Šta to znači – bili drugačiji? Znači da smo bili bolji od drugih bendova, inače ne bi potpisali ugovor! Meni je postalo to smiješno objašnjavati, jer stalno neko piše u stilu: “To je bilo, to nije bilo”. Zašto bi neko potpisivao ugovor ako nije verovao da taj bend može postati veliki? Bilo je tada u Jugoslaviji jako puno grupa i svi su pokušavali uraditi nešto van, preko nekih veza su slali albume itd. Ovde toga nije bilo! Ljudi su nekako došli do nas i to je to. Puno toga se u Londonu desilo u to vreme i sve je stvarno izgledalo kao put koji je vodio jednom velikom uspjehu…ali na žalost… Ja sam sve mogao predvidjeti, kao neko ko je vodio bend i na kraju krajeva, toliko se trudio, ali nisam mogao predvidjeti da se može nešto tako desiti. Unutar samog benda su se desile neke loše stvari.
Odlazak Alena Islamovića u Bijelo dugme u nekom ključnom momentu, bio je presudan po grupu Divlje jagode?
(smeh) Pa ja moram… Teško je se sad vratiti. To je bilo prije dvadeset godina. Prije svega ljudima iz kompanije ništa nije bilo jasno. Niti su oni znali za Jugoslaviju i neko Bijelo dugme! Njima je bilo iluzorno pričat o tome. Ma uopće nisu imali predstave o Jugoslaviji! Samo su jednom prilikom bili tu, kada su gledali naš koncert. Nisu to mogli shvatiti. Pjevač ide u neki bend tamo… Teško je to komentarisat ali je to definitivno bila loša stvar, pošto je u tom trenutku bilo nemoguće više nešto pametno napravit. Kada se nešto tako desi, onda je valjda najbolje to prihvatiti i nastaviti dalje kao što smo i uradili.
Možes li da ispričas priču vezanu za ponudu da se priključiš grupi Whitesnake? Šta je prava istina u svemu tome?
Mogu. Nema tu nikakve posebne priče. U to vrijeme kada smo mi snimali album, gost je bio Don Airey. On je čovek koji je više puta biran za najboljeg klavijaturistu na svijetu i bio je prijatelj s momcima iz kompanije pa su ga zahvaljujući tome i angažirali. I to je jako interesantno! Kako je on uopšte prist’o da svira na našem albumu? Jer on takodje nije imao pojma gde je Jugoslavija, kol’ko god neko mislio ovako ili onako. Ja se sjećam, u to vrijeme od pet Engleza, četvorica nisu imali predstavu gdje se ta zemlja nalazi. On je prvo rekao da ne dolazi u obzir da svira s nekim bendom sa istoka, sve dok mu nisu dali album “Čarobnjaci”, nakon čega je promjenio odluku. U isto vreme dok je s nama snimao, a snimali smo u jednom dosta dobrom studiju… U stvari, to je danas top studio u Londonu, Matrix mu je naziv. Dakle u isto vrijeme on je letio u Kanadu jer je tamo snimao s Whitesnake-om, kojima je u tom trenutku nedostajao gitarista. Pošto je Don takodje svirao s nama na koncertu u Marquee club-u, predočio je našem menadžeru tu činjenicu s predlogom da ja budem taj koji će učestvovati na snimanjima s Whitesnake-om! Bio je naravno ubedjen da ću to prihvatiti i da nemaju potrebe nekog drugog tražiti. Medjutim, ja sam to odbio bez puno razmišljanja, a možda sam trebao razmišljati! Meni se ta ponuda nije činila nešto super, na prvom mjestu jer smo imali ugovor koji je garantirao nekakvih pet narednih albuma i možda nekakav svjetski uspjeh! Ja bi u Whitesnake-u bio gitartista kao i svi što su bili, jer je posle Steve-a Vai-a došao drugi, posle ovoga treći, četvrti, peti itd. Da možda nismo imali takav ugovor i takvu poziciju u kompaniji općenito, naravno da bi takvu ponudu prihvatio. Jer nakon toga stvari su praktično na tebi. Hoćes li uspjeti nešto napraviti ili ne. Medjutim, meni je bilo nemoguće da izigram ljude sa kojima sam došao u London, jer pored mene su bila još trojica… Ali desilo se obratno.
Vaš sledeći pevač je Mladen Vojičić Tifa sa kojim snimate album “Konji”, ali ovaj put ponovo za “Jugoton”. Ploču je producirao Peter Hinton koji je pre toga radio za grupu Saxon. Medjutim, ni ova postava nije trajala dugo. Tokom promotivne turneje odlaze Tifa, Edin Šehović i još neki članovi. Gde vidiš uzroke za sve te promene članova u Divljim jagodama?
Što se thice samog Peter-a, on je jedan simpatični “buco”, inače jako dobar producent. Snimali smo u Sarajevu u studiju koji je pripadao televiziji i koji je bio jako dobro opremljen u to vrijeme, ali ipak ne dovoljno dobro da bi sve skupa ispalo onako kako je Peter zamišljao. E sad, što se tiče toga dal’ su neki ljudi dolazili, odlazili itd… Pa… jedan od glavnih razloga je po meni što sam ja uvjek htio bolje, htio sam ići dalje. Znači, tamo gdje su drugi odustajali, gdje su mislili da to ne ide, da to ne može, da to neće proći, ja to nisam prihvatao. Tamo gdje su drugi mislili da je to nemoguće, ja sam išao dalje i praktično uvjek, bar do sada, pokazao da sam u pravu. Apsolutno sam uvjek bio spreman na rizik i to je možda bila jedina bitna razlika izmedju mene kao nekog lidera koji vjeruje u nešto, i ljudi koji su bili u bendu. Ali nisam ja jedini lider benda koji je promjenio jako puno članova. Ima još puno primjera u svijetu. Medjutim, u cijeloj toj priči najvažnije je da li je to neko sve skupa preživio, ostao prisutan i da li ta karijera još traje. Santana je promjenio jako puno muzičara, pa recimo Blackmore sa grupom Rainbow je praktično sa svakim albumom imao novu postavu itd. Ali uvjek se sve svodilo na Ritchie-a Blackmore-a i Santanu kao ljude koji su autori, super gitaristi i koji imaju tu harizmu koja je bila dovoljna da svaki put rade s novim ljudima, a da rezultati budu dobri. Otprilike se nešto slično dešavalo sa mnom, odnosno sa Divljim jagodama. Bilo bi puno bolje da nije tako, ali jeste.
A šta je s ugovorom za američko tržište? Koji su razlozi onemogućili njegovu realizaciju?
Ne mogu se sad sjetiti, budi precizniji.
Mislim na ugovor koji si trebao da potpišeš nakon promotivnih snimaka na kojima je pevao Zlatan Stipšić Džibo.
A na to misliš! Pa nije to bilo samo do mene. U to vrijeme ja i Džibo smo pokušali suradjivati i napravili smo nekakvih šest-sedam demo snimaka koje smo poslali u Ameriku. Ja sam doduše i išao tamo za razliku od njega, ali moram reći da to nije bilo tako ozbiljno kao što je to bilo u Londonu. Mi jesmo dobili ponudu, ali iza toga nije stajala neka velika kompanija, već je to bio kao neki menadžment koji je zastupao šest-sedam bendova i pjevača. Oni su htjeli potpisati ugovor s nama. Ali kažem, to nije bilo ni približno onome što se desilo u Londonu. Tako ni ja ni Džibo nismo bili sto posto sigurni da to želimo prihvatiti, tako da to nije realizirano. Možda smo i trebali, jer ja mislim da je već par godina nakon toga na ovom nesretnom Balkanu krenuo belaj. U toj ponudi je bilo dosta stvari koje su bile nedorečene, tu je bio i problem finansija. U Londonu sam recimo imao otvorene račune za bilo šta što smo mi radili i što se dogadjalo.
Uporedo s onim što si radio u Jagodama ti si objavljivao i svoje solo radove. Pomenuću album Magic Love iz ’93. Bio si producent na Tifinom albumu “Dani bez tebe”, komponovao si muziku za druge izvodjače itd. Šta sada trenutno radiš?
Ovo što radim s Divljim jagodama mi je uvjek bio najveći izazov i tome sam posvećivao najviše pažnje, a uporedo sam radio i dio ovoga što si nabrojao. Ima toga još dosta, naravno. Radio sam kao autor i producent i u celoj toj priči oko mog rada možda je najvažnije što su manje ili više svi ti projekti bili uspešni. To mi je nekako jako bitno. Sad sam na odmoru, čekam da padne snijeg pa da skijam. Prošlu godinu (2007. op. aut.) smo udarnički radili. Praktično smo krenuli negdje u četvrtom mjesecu, da bi završni koncert bio za novu godinu u Kikindi. Bilo nas je svugdje, na više kontinenata. U Australiji, Americi, Kanadi… Bili smo u Rumuniji, nakon više godina imali smo jednu veću turneju po BiH. Sad moram biti iskren i reći da je to bilo puno boilje nego u neka najbolja vremena. Svirali smo u jedno šest-sedam gradova na trgovima i nigdje nije bilo ispod 10 000 ljudi. Ova sledeća godina bi nekako bila jubilarna i ja bi htio obeležiti trideset godina Jagoda, a takodje se nadam da ćemo konačno snimiti DVD. Svi oni koji slušaju moje pjesme, koji me prate sve ove protekle godine i koji puno znaju o Jagodama, stalno pitaju za album “uživo” tj. DVD. Mislim da ćemo konačno to ove godine realizirati. Svakako sledi i ono što je najvažnije, a to je novi album. Ipak ga dugo nije bilo.
Jesi li sa ove vremenske distance zadovoljan s onim što si uradio? Jagode ne računajući kompilacije imaju 11 albuma. Kako danas vidiš svoju, i karijeru benda koji si toliko godina vodio?
Teško da ja ovakav kakav jesam mogu biti zadovoljan. Svaki put kad završim album opet sam nezadovoljan (smeh). S druge strane iskren sam, najiskreniji, pa izjutra kad ustanem kažem – Bože hvala ti, jer ti meni sve ovo daješ! Prije svega radim pos’o koji volim, a u 95 procenata to nije slučaj. Samim tim to je veliki uspjeh. Opet kažem, ako si neki umjetnik, teško je biti zadovoljan do kraja. Mislim da je to nemoguće. Želja uvjek ima i ja imam još puno toga što mislim da mogu napraviti. Vidjećemo šta će se desiti u narednom periodu. Na bini ću biti dok mogu držati gitaru. Ali kod tih dugih karijera, kakva je i karijera Jagoda, jako je važno osjetiti i kad to više ne ide. To nije teško, jer publika je tu najbolji sudija. Dok ona prihvata, sluša i dolazi na koncerte, to je onda to!
maj 9 2011
Zele Lipovača: “Uvjek spreman na rizik”
Zele, Divlje jagode su jedna od najdugovečnijih grupa na prostorima Balkana. Bilo bi zanimljivo da se našom pričom vratimo u vreme kada je ovaj bend osnovan, a to je maj mesec 1977. god. Pre toga svirao si u sastavima Biseri, Selekcija i Zenit. Čega se najradije sećas iz tog perioda od pre tridesetak godina?
Puno je toga bilo, naravno. Ne mogu se svega ni sjetiti.. Sve te stvari koje su se dogadjale su dio onog vremena i teško ih je staviti u neki drugi kontekst ili u ovo vrijeme. Ali u svakom slučaju, ako se vratimo u to doba kada je sve to skupa krenulo i kada sam ja odlučio da bi htio imati bend i raditi što sam praktično i radio cijeli život, volim svojim poznanicima, prijateljima i rodbini sada pričat da su to bile “gladne godine”. Ne sjećam ih se kao nekih “veselih godina”. Uz te pokušaje da napravim bend, što sam na kraju i uspio, ja sam i studirao itd. Prvih par godina i pored nekoliko singlova i albuma, to jednostavno nije išlo i u tome smo slični mnogim svjetskim bendovima, koliko sam ja čitao te njihove biografije.
Da, ali Divlje jagode već svojim prvim singlovima postižu odredjen uspeh.
Uspeha je bilo nekako “na papiru”. Ili ga je bilo u glavama publike, jer mi smo već na samom početku uspjeli nekako doći do nje. Ljudi su slušali te naše prve singlove… “Jedina moja”, “Patkica”, “Moj dilbere”, pa onda ona pjesma “Prijatelj”. Posle je krajem ’78. početkom ’79. godine došao naš prvi album na kome smo snimili pjesme koje su do danas ostale i koje nikako “da prodju”. Da sad ne nabrajam – “Krivo je more”, “Jedina moja”, “Divlje jagode”, “Mojoj Ljubavi” itd. Ali ono što ja znam, a valjda ja najbolje znam, nekako nije išlo. Pošto sam studirao u Zagrebu, tamo sam i napravio bend i sad teško je analizirati zašto je sve to bilo tako. Bend je bio dobar, dobro smo svirali; imali smo dobre pjesme, ali to nije davalo rezultate. Mi jesmo profitirali nešto malo, ali to je nekako sve bilo “na kap”.
Ali ako posmatramo činjenice… Dakle, nakon samo godinu dana od osnivanja “Divljih jagoda”, vi za “Jugoton” izdajete prvi album. U to vreme mnogi su se bendovi mučili, tj. mesecima su “obijali pragove” izdavačkih kuća, da bi ostvarili ono što je vama relativno brzo pošlo za rukom. Imati dugosvirajuću ploču bio je preduslov bilo kakvog značajnijeg uspeha. Znam da ste se posle tog prvog albuma razišli, ali to je bio i splet okolnosti, neki ljudi su otišli na odsluženje vojnog roka…
Praktično, sve to što se desilo uz posledice koje su iz toga nastale, me je natjeralo da promenim sredinu. Kao što sam rekao, bio sam u Zagrebu i vidio da tu nešto ne štima, ne ide… Bar kada su u pitanju Divlje jagode. Nekom drugom je možda i išlo, nama ne! Tako da sam kont’o da moram ići van… U Ameriku, Englesku, bilo gdje. Onda sam odlučio da se vratim natrag u Sarajevo, gdje sam potpisao ugovor za tamošnji “Diskoton”, diskografsku kuću koje na žalost već dugo godina nema, još od onog nesretnog rata 1992. god. Pa iako je naš drugi album objektivno bio puno lošiji od prvog, nekako skupa je sve krenulo i od tada je bilo mnogo lakše. Stvari su se počele odvijati na način na koji bi to svaki bend htio. Te ’81. godine su krenuli i nastupi, sve je više bilo publike; tiraž je bio značajno veći, iako je kažem drugi album bio puno, puno lošiji od prvog. Znači, ljudi koji su u vreme našeg prvog LP-ija bili u “Jugotonu”, jednostavno nisu shvatili ni tko sam ja, ni šta ja mogu s tim uradit… Nisu videli neku vrednost, niti i bendu, niti u meni kao u nekom mladom gitaristi i autoru, a ja im nikako nisam mogao dokazati suprotno. Stalno sam im nešto pričao, objašnjavao; danima i mjesecima sam tvrdio da će “Jedina moja” biti hit, a oni su mi govorili kako sam mlad i neiskusan i kako ja to ne znam. I tako sam digao ruke od toga! To je cjela priča.
Drugi album “Stakleni hotel”, o kome si govorio donosi i promene u zvuku. Sa nekog hard rock, prešli ste na heavy metal izraz. Da li je do te promene došlo slučajno ili je to bilo priklanjanje tada aktuelnim muzičkim zbivanjima u svetu?
Ne mislim ja da je to bio heavy zvuk! Nije to sad lako analizirati, ali pošto na drugom albumu nije bilo klavijatura, sve je skupa ispalo… ‘ajd’mo reći, “malo tvrdje”. Ali ja sam u neku ruku i htio da to sve skupa ide na heavy, jer mi smo hard and heavy bend, no ta ploča je pre bila neki “prelaz”. Kasnije sam naravno, nastavio u tom pravcu, pa je to više bio “metal” nego hard. To jeste bilo vreme panka, ali mnogi bendovi iz Amerike su tada svoj rad prezentirali na taj način i uspjeli, pa sam verovao da jedan takav bend na Balkanu može proći i to se i desilo.
1982. godine naslovna kompozicija albuma “Motori” postaće jedan od vaših najvećih hitova. Tu su još i “Šejla”, “Ne želiš kraj”… Da li je to najuspešniji album Jagoda u komercijalnom smislu?
Pa ja mislim da je to najprodavaniji album, tiraž mu je bio skoro 300 000 primeraka, a treba znati da je teoretski tada, a kamoli danas, bilo nemoguće tu vrstu muzike prodati u takvoj državi, ali nama je to pošlo za rukom. Po mom mišljenju toliki tiraž je bio posledica dva velika hita koji su bili na toj ploči, a i svega drugog što se dogadjalo oko nas. Ipak smo mi definitivno na Balkanu donijeli nešto novo, i po formi i po sadržaju, ako govorimo o albumu “Motori”, pa i dalje. To je rezultiralo takvom velikom cifrom što se tiče prodaje.
Ja sam od samog početka htio da pokušamo napraviti nešto vani i to je nekako bio moj cilj. Nakon prvog, pa drugog, kao i albuma “Motori”, mi smo napravili par turneja po Jugoslaviji, tako da je već sve postalo poznato, napamet sam znao gdje ćemo svirati, koje dvorane itd. Mislio sam da možemo ići vani i na tome sam i radio. To se desilo, potpisali smo ugovor s Englezima i ako bi sad govorio o sebi, naravno da je to bilo ostvarenje nekakvog mog sna. Sve je ipak delovalo pomalo nestvarno. Pošlo nam je za rukom potpisati ugovor s kompanijom koja je iza sebe imala puno uspjeha zahvaljujući čoveku koji je bio vlasnik te kompanije – Geoff-u Hannington-u. On je radio s velikim imenima kao što je grupa Eurythmics, pa Vangelis itd. Geoff je imao veliko iskustvo i ono što je važno – verovao je da su Jagode stoprocentno proizvod koji on može prodati u Evropi, odnosno u Americi. On je praktično u to vreme i tražio bend za svoju kompaniju koji nije iz Engleske, već je recimo sa istoka, ali koji bi mogao konkurirat tim svjetskim bendovima. Nekako je izbor pao na nas i po mom mišljenju u cijeloj toj priči to je i najvažnije! Jer do tada, a ni posle toga, nije se apsolutno desilo da neko s Balkana, napravi to što se dogodilo nama. Sama činjenica da se to desilo, govori da smo mi bili drugačiji od svega što je tada bilo u bivšoj Jugoslaviji, a i danas to možemo isto tako gledati. Šta to znači – bili drugačiji? Znači da smo bili bolji od drugih bendova, inače ne bi potpisali ugovor! Meni je postalo to smiješno objašnjavati, jer stalno neko piše u stilu: “To je bilo, to nije bilo”. Zašto bi neko potpisivao ugovor ako nije verovao da taj bend može postati veliki? Bilo je tada u Jugoslaviji jako puno grupa i svi su pokušavali uraditi nešto van, preko nekih veza su slali albume itd. Ovde toga nije bilo! Ljudi su nekako došli do nas i to je to. Puno toga se u Londonu desilo u to vreme i sve je stvarno izgledalo kao put koji je vodio jednom velikom uspjehu…ali na žalost… Ja sam sve mogao predvidjeti, kao neko ko je vodio bend i na kraju krajeva, toliko se trudio, ali nisam mogao predvidjeti da se može nešto tako desiti. Unutar samog benda su se desile neke loše stvari.
Odlazak Alena Islamovića u Bijelo dugme u nekom ključnom momentu, bio je presudan po grupu Divlje jagode?
(smeh) Pa ja moram… Teško je se sad vratiti. To je bilo prije dvadeset godina. Prije svega ljudima iz kompanije ništa nije bilo jasno. Niti su oni znali za Jugoslaviju i neko Bijelo dugme! Njima je bilo iluzorno pričat o tome. Ma uopće nisu imali predstave o Jugoslaviji! Samo su jednom prilikom bili tu, kada su gledali naš koncert. Nisu to mogli shvatiti. Pjevač ide u neki bend tamo… Teško je to komentarisat ali je to definitivno bila loša stvar, pošto je u tom trenutku bilo nemoguće više nešto pametno napravit. Kada se nešto tako desi, onda je valjda najbolje to prihvatiti i nastaviti dalje kao što smo i uradili.
Možes li da ispričas priču vezanu za ponudu da se priključiš grupi Whitesnake? Šta je prava istina u svemu tome?
Mogu. Nema tu nikakve posebne priče. U to vrijeme kada smo mi snimali album, gost je bio Don Airey. On je čovek koji je više puta biran za najboljeg klavijaturistu na svijetu i bio je prijatelj s momcima iz kompanije pa su ga zahvaljujući tome i angažirali. I to je jako interesantno! Kako je on uopšte prist’o da svira na našem albumu? Jer on takodje nije imao pojma gde je Jugoslavija, kol’ko god neko mislio ovako ili onako. Ja se sjećam, u to vrijeme od pet Engleza, četvorica nisu imali predstavu gdje se ta zemlja nalazi. On je prvo rekao da ne dolazi u obzir da svira s nekim bendom sa istoka, sve dok mu nisu dali album “Čarobnjaci”, nakon čega je promjenio odluku. U isto vreme dok je s nama snimao, a snimali smo u jednom dosta dobrom studiju… U stvari, to je danas top studio u Londonu, Matrix mu je naziv. Dakle u isto vrijeme on je letio u Kanadu jer je tamo snimao s Whitesnake-om, kojima je u tom trenutku nedostajao gitarista. Pošto je Don takodje svirao s nama na koncertu u Marquee club-u, predočio je našem menadžeru tu činjenicu s predlogom da ja budem taj koji će učestvovati na snimanjima s Whitesnake-om! Bio je naravno ubedjen da ću to prihvatiti i da nemaju potrebe nekog drugog tražiti. Medjutim, ja sam to odbio bez puno razmišljanja, a možda sam trebao razmišljati! Meni se ta ponuda nije činila nešto super, na prvom mjestu jer smo imali ugovor koji je garantirao nekakvih pet narednih albuma i možda nekakav svjetski uspjeh! Ja bi u Whitesnake-u bio gitartista kao i svi što su bili, jer je posle Steve-a Vai-a došao drugi, posle ovoga treći, četvrti, peti itd. Da možda nismo imali takav ugovor i takvu poziciju u kompaniji općenito, naravno da bi takvu ponudu prihvatio. Jer nakon toga stvari su praktično na tebi. Hoćes li uspjeti nešto napraviti ili ne. Medjutim, meni je bilo nemoguće da izigram ljude sa kojima sam došao u London, jer pored mene su bila još trojica… Ali desilo se obratno.
Vaš sledeći pevač je Mladen Vojičić Tifa sa kojim snimate album “Konji”, ali ovaj put ponovo za “Jugoton”. Ploču je producirao Peter Hinton koji je pre toga radio za grupu Saxon. Medjutim, ni ova postava nije trajala dugo. Tokom promotivne turneje odlaze Tifa, Edin Šehović i još neki članovi. Gde vidiš uzroke za sve te promene članova u Divljim jagodama?
Što se thice samog Peter-a, on je jedan simpatični “buco”, inače jako dobar producent. Snimali smo u Sarajevu u studiju koji je pripadao televiziji i koji je bio jako dobro opremljen u to vrijeme, ali ipak ne dovoljno dobro da bi sve skupa ispalo onako kako je Peter zamišljao. E sad, što se tiče toga dal’ su neki ljudi dolazili, odlazili itd… Pa… jedan od glavnih razloga je po meni što sam ja uvjek htio bolje, htio sam ići dalje. Znači, tamo gdje su drugi odustajali, gdje su mislili da to ne ide, da to ne može, da to neće proći, ja to nisam prihvatao. Tamo gdje su drugi mislili da je to nemoguće, ja sam išao dalje i praktično uvjek, bar do sada, pokazao da sam u pravu. Apsolutno sam uvjek bio spreman na rizik i to je možda bila jedina bitna razlika izmedju mene kao nekog lidera koji vjeruje u nešto, i ljudi koji su bili u bendu. Ali nisam ja jedini lider benda koji je promjenio jako puno članova. Ima još puno primjera u svijetu. Medjutim, u cijeloj toj priči najvažnije je da li je to neko sve skupa preživio, ostao prisutan i da li ta karijera još traje. Santana je promjenio jako puno muzičara, pa recimo Blackmore sa grupom Rainbow je praktično sa svakim albumom imao novu postavu itd. Ali uvjek se sve svodilo na Ritchie-a Blackmore-a i Santanu kao ljude koji su autori, super gitaristi i koji imaju tu harizmu koja je bila dovoljna da svaki put rade s novim ljudima, a da rezultati budu dobri. Otprilike se nešto slično dešavalo sa mnom, odnosno sa Divljim jagodama. Bilo bi puno bolje da nije tako, ali jeste.
A šta je s ugovorom za američko tržište? Koji su razlozi onemogućili njegovu realizaciju?
Ne mogu se sad sjetiti, budi precizniji.
Mislim na ugovor koji si trebao da potpišeš nakon promotivnih snimaka na kojima je pevao Zlatan Stipšić Džibo.
A na to misliš! Pa nije to bilo samo do mene. U to vrijeme ja i Džibo smo pokušali suradjivati i napravili smo nekakvih šest-sedam demo snimaka koje smo poslali u Ameriku. Ja sam doduše i išao tamo za razliku od njega, ali moram reći da to nije bilo tako ozbiljno kao što je to bilo u Londonu. Mi jesmo dobili ponudu, ali iza toga nije stajala neka velika kompanija, već je to bio kao neki menadžment koji je zastupao šest-sedam bendova i pjevača. Oni su htjeli potpisati ugovor s nama. Ali kažem, to nije bilo ni približno onome što se desilo u Londonu. Tako ni ja ni Džibo nismo bili sto posto sigurni da to želimo prihvatiti, tako da to nije realizirano. Možda smo i trebali, jer ja mislim da je već par godina nakon toga na ovom nesretnom Balkanu krenuo belaj. U toj ponudi je bilo dosta stvari koje su bile nedorečene, tu je bio i problem finansija. U Londonu sam recimo imao otvorene račune za bilo šta što smo mi radili i što se dogadjalo.
Uporedo s onim što si radio u Jagodama ti si objavljivao i svoje solo radove. Pomenuću album Magic Love iz ’93. Bio si producent na Tifinom albumu “Dani bez tebe”, komponovao si muziku za druge izvodjače itd. Šta sada trenutno radiš?
Ovo što radim s Divljim jagodama mi je uvjek bio najveći izazov i tome sam posvećivao najviše pažnje, a uporedo sam radio i dio ovoga što si nabrojao. Ima toga još dosta, naravno. Radio sam kao autor i producent i u celoj toj priči oko mog rada možda je najvažnije što su manje ili više svi ti projekti bili uspešni. To mi je nekako jako bitno. Sad sam na odmoru, čekam da padne snijeg pa da skijam. Prošlu godinu (2007. op. aut.) smo udarnički radili. Praktično smo krenuli negdje u četvrtom mjesecu, da bi završni koncert bio za novu godinu u Kikindi. Bilo nas je svugdje, na više kontinenata. U Australiji, Americi, Kanadi… Bili smo u Rumuniji, nakon više godina imali smo jednu veću turneju po BiH. Sad moram biti iskren i reći da je to bilo puno boilje nego u neka najbolja vremena. Svirali smo u jedno šest-sedam gradova na trgovima i nigdje nije bilo ispod 10 000 ljudi. Ova sledeća godina bi nekako bila jubilarna i ja bi htio obeležiti trideset godina Jagoda, a takodje se nadam da ćemo konačno snimiti DVD. Svi oni koji slušaju moje pjesme, koji me prate sve ove protekle godine i koji puno znaju o Jagodama, stalno pitaju za album “uživo” tj. DVD. Mislim da ćemo konačno to ove godine realizirati. Svakako sledi i ono što je najvažnije, a to je novi album. Ipak ga dugo nije bilo.
Jesi li sa ove vremenske distance zadovoljan s onim što si uradio? Jagode ne računajući kompilacije imaju 11 albuma. Kako danas vidiš svoju, i karijeru benda koji si toliko godina vodio?
Teško da ja ovakav kakav jesam mogu biti zadovoljan. Svaki put kad završim album opet sam nezadovoljan (smeh). S druge strane iskren sam, najiskreniji, pa izjutra kad ustanem kažem – Bože hvala ti, jer ti meni sve ovo daješ! Prije svega radim pos’o koji volim, a u 95 procenata to nije slučaj. Samim tim to je veliki uspjeh. Opet kažem, ako si neki umjetnik, teško je biti zadovoljan do kraja. Mislim da je to nemoguće. Želja uvjek ima i ja imam još puno toga što mislim da mogu napraviti. Vidjećemo šta će se desiti u narednom periodu. Na bini ću biti dok mogu držati gitaru. Ali kod tih dugih karijera, kakva je i karijera Jagoda, jako je važno osjetiti i kad to više ne ide. To nije teško, jer publika je tu najbolji sudija. Dok ona prihvata, sluša i dolazi na koncerte, to je onda to!
http://divlje-jagode.com
Intervju: Goran Živanović
(Intervju je radjen za potrebe emisije “Gramofon”, radija Požega 17. januara 2008. god.)
Objavio Branimir Lokner • Intervju •