Bend Sopot je krenuo kao solo projekat pevača Petra Topalovića, da bi već posle izdavanja prvog albuma “DuBalkan” dobio konkretnu postavu sa kojom je izdat drugi “Equilibrium”. Bend je pravio muziku za predstave i za film Zduhač. Na “Long Night Festivalu” su imali upečatljiv nastup, pa smo tom prilikom popričali sa Sašom i Đuricom o njihovim budućim planovima.
Iza sebe imate dva albuma “Dubalkan” i “Equilibrium”, kako napredujete sa snimanjem trećeg albuma, hoće li biti promena na muzičkom planu i za kada se može očekivati izdanje?
Saša: Za razliku od prva dva albuma kada smo radili cele albume, ovaj put smo odlučili da uradimo pesmu po pesmu kako bi izgradili album. Ne znamo kada će biti gotov niti smo opterećeni tim pitanjem. Trenutno planiramo da završimo singl i napravimo dobar spot, jer se danas muzika više gleda nego sluša, ako nemaš spot u suštini ne postojiš.
Kad smo kod spotova čudno je što ga niste do sada uradili, na youtube se već nalaze fan spotovi sa animacijama za neke pesme. Imate li neke planove da nađete saradnike na tom polju?
Đurica: Mi iz dana u dan susrećemo razne umetnike, ljude koji se bave montažom, animacijom, pisanjem scenarija, samim tim smo imali sreću da upoznamo gospodina Milorada koji je režiser filma Mrtav Ladan, sad smo i učestvovali u snimanju njegovog novog ostvarenja Zduhač. Uvek smo bili okrenuti ka tom nekom umetničkom izrazu, prvenstveno što Saša kaže ako nemaš spot, nije kao da te nema ali te nema u široj javnosti jer sve ide preko televizije manje ili više, tako informacije dolaze najlakše do ljudi.
Saša: Uradili smo do sada jedan spot Dubalkan koji je uradila naša prijateljica iz Francuske i jedan Koreanac koji je radio animaciju zajedno sa njom. Spotovi generalno nisu jeftini, mi smo se fokusirali da sve pare koje imamo uložimo u snimanje albuma i opremanje našeg studija, koji još uvek nije završen kako treba. Za spot nam trebaju dobre finansije ili ljudi koji će sve to da završe, trenutno smo u pregovorima za snimanje spota za pesmu Kosmos. Nadamo se da će u nekom narednom periodu raditi za svaku singl pesmu spot i da ćemo tako doći do albuma.
Saša: Treba pomenuti da smo snimili jednu pesmu sa Koljom za film Zduhač (Nikola Pejaković) svratio je kod nas u studio, gde su nas on i režiser filma uhvatili na frku da snimimo pesmu, i za sat i po vremena snimili pesmu koja je jako zanimljiva.
Vi ste se u suštini probili nastupima u Francuskoj i saradnji sa njihovim muzičarima i producentima Jarring Effects, Uzul Prod, između ostalog i gosti sa domaćeg terena. Da li su oni bili otvoreni za saradnju i hoćete li i ubuduće sarađivati sa njima.
Saša: Oni jesu otvoreni, čak imam osećaj da su mnogo otvoreniji nego neki ljudi odavde. Ti ljudi vani su veliki profesionalci, recimo jedan bend High Tone, tamo stvarno radi veliku produkciju i oni su u stanju godišnje da odsviraju 40 koncerata samo po Francuskoj, čija je produkcija koncerta 10000-15000 evra, na te koncerte dođe 1000 ljudi i plate kartu. Od sat i po vremena gledanja ja se naježim. To je vj-ing, zvuk, atmosfera, jedan vrhunski ugođaj. Onda kada imate takve ljude koji su veliki profesionalci koji izađu u susret svojom kreativnošću i idejama i običnom ljudskom komunikacijom, koji prepoznaju taj rad i izraze podršku, to znači posebno nama koji smo bend koji dugo svira, svako ponaosob u različitim verzijama, ali to nam je bilo veliko priznanje. Sada koliko je to imalo konkretnog uticaja na promociju zadnjeg albuma, nekom to znači, a nekome ne, mislim je dosta značilo ljudima koji se bave dub-om ili prate tu scenu ovde, da vide koje sve radio na albumu i da prepozna veličinu tih imena.
Đurica: Između ostalog Dr. Das iz Asian Dub Foundation-a (bivši član benda o.p.) je nastupao sa bendom “Visionary Underground” na festivalu “Neofest” u Banja Luci, gde smo nastupili pre njih. Posle nastupa on nas je kontaktirao i izrazio želju da učestvuje na jednoj pesmi jer je prepoznao neki zvuk koji je njemu bio nov i drugačiji. Nama je bila velika čast da sarađujemo sa pokretačem Asian Dub Foundation-a, njegov bas možete prepoznati jer ima sopstveni stil. Ujedno smo sarađivali sa Kojotom na pesmi “War”. On je umetnik koji se dugo godina profilisao u reggae zvuku. Sad što je apsurd on vani mnogo nastupa, tu scenu ljudi tamo prate, dok je to ovde kako gde, posle Eyesburn-a nije toliko interesovanje. Ali opet on stalno radi i završava albume i bavi se muzikom, saradnja sa njim nam se svidela. Tica naš prijatelj iz benda “Revolt” doneo je rif za pesmu “Soul rebellion” i bio je još “Uzul Prod” na pesmi “Trubadub”.
Imate kolege iz “Revolt-a”, i bend “Jubbooko Sa Negrass”, i da li ćete i dalje stvarati sporedne projekte pored matičnog vam benda Sopota?
Đurica: Privatno mi smo otvoreni ljudi, puni želja i novih saznanja, tako da nikada nije bio problem da nađemo osobu, i ako između nas ima hemije da nešto radimo. Što se tiče svih pobrojanih bendova, oni više ne rade, ali ostalo je to neko poznanstvo koje se može u nekom trenutku ponovo razviti u daljoj saradnji.
Kakvi su vaši stavovi povodom nelegalnog deljenja materijala putem interneta?
Saša: Kao što kod nas postoji sve dobro i loše, i to posmatramo sa dobre i loše strane. Istina to je uništilo neke diskografske kuće koje automatski nemaju mogućnost da promovišu neke bendove jer nemaju dovoljno novčanih interesa. Ali sa druge strane ljudi kod nas nemaju para da kupuju muziku, a internet je jedini način da ustvari publika sazna za neke mlade kvalitetne bendove. To je generalno jedna pozitivna stvar koja se dešava u internet revoluciji u 21. veku, ali opet šta ćemo sa malim izdavačkim kućama koje nemaju mogućnost da zarade novac da bi promovisali bendove, da imaju nekakvu korist, na kraju sve se vrti oko para…
Đurica: Činjenica da ljudi kada izađu žele nešto popiti i pojesti, i treba to platiti. Međutim kada treba da se plati ulaz na koncert ili kupi cd, uvek se tu nešto grade. Dobro je da u budućnosti će se više koristiti online prodaja i kupovina albuma putem kartica. Radiohead su tako postavili svoj album In Rainbows, da publika ima izbor da plati koliko želi novca za album, ako im se svidi. Neka 1000-2000 ljudi ostavi nešto novca vi posle imate nešto iza sebe. Više nije toliki problem samo u parama, koliko u svesti ljudi, svi bi ovde da budu in, da imaju nove gedžete kao što su iphone isl. Ali kada treba tako nešto što ih zanima da se plati, navikli da to bude džabe i na izvolte, a samim tim pada cena svemu tome… Kada dođu veliki hedlajneri, svi su na koncertu, znači da ljude i ne interesuju domaći izvođači. Što je nekako i logično jer tih hedlajnera ima i na MTV-u i u ostalim medijima…
Kakvo je stanje sa scenom u Banja Luci, da li imate novih i mladih bendova, i da li biste ih preporučili posetiocima TMM?
Saša: Iskreno nema mnogo bendova, ali imaju mlade nade, bend “Tanker” koji gaje jak američki zvuk. Momci su tek krenuli da rade, snimili su album, i mislim da će razarati region kroz neki period, samo da ostanu stabilni i da izdrže do kraja. Jer jako često bendovi u Banja Luci nastanu pa nestanu. Imamo i “Grofa Đuraza” koji je jako specifičan. Imamo i “As I Fall” iz Banja Luke, koji je pobedio na gitarijadi u Zaječaru. Ima tu još mladih bendova koji nisu uspeli da se definišu zvukom, o njima je još uvek rano pričati. Mene poražava što nema mladih muzičara koji bi krenuli da istražuju svoju muziku, već stalno sviraju obrade i stalno se sastaju i rastaju. Generalno ljudi nisu previše aktivni što se tiče toga.
Đurica: Problem današnje Banjalučke scene je što kroz zadnjih 20-tak godina nikada nije postojao menadžer koji je nekada nešto napravio od tih bendova. Činjenica je da koliko vi god bili dobri i kvalitetni sve dok neki menadžer ne uzme bend pod svoje, pa počne da ih gura, teško da možete nešto sami da napravite. Recimo, Petar je bio u Lionu pre par godina u poseti Jarring Effects izdavačkoj kući. Tamo imate 5 ljudi koji dolaze svakog dana od 9 do 5, zovu radio stanice, gledaju rejting bendova, zovu agencije za zaštitu autorskih prava, gledaju puštanje pesama, zakazuju koncerte, prave majice i plakate, to je čitava jedna industrija, ne kao u smislu fabrika već 5 ljudi koji rade da bi ti bendovi mogli da ostvare određeni kvalitet i samim tim da isplate sebe i njih. Smatram da bi se regionalno stvari menjale kada bi u svakom gradu imali ekipu od po 5 ljudi koja je umrežena, i koja gura 5 do 10 bendova, a da ujedno ima mesta da se guraju i ostali bendovi. Jednostavno to još nije zaživelo, a apsurdno je što ima dosta tih fakulteta za menadžment u kulturi, i ja se onda pitam gde su ti ljudi, jer njima svima cilj da završe u nekoj banci ili kao pr nečega, da tu nešto palamude i dobijaju nekakav keš. Ne vidim taj nekakav entuzijazam da se nešto napravi, nismo dno kace, nismo toliko gori od drugih, pa ne možeš odmah da zaradiš mesečno 1000 evra, i ja bih ali šta ću ne dobijam! Nadam se da će neki mladi ljudi koji imaju vremena i entuzijazma, da će od sebe napraviti poslovne ljude. Što se više nečim baviš i ulažeš normalno je da se više vraća, mi smo godinama svirali džabe, i onda ti se u jednom trenutku to i vrati. Ali opet ti ubedi neku mladu osobu koja je treća godina menadžmenta u kulturi, da bi trebala najmanje par meseci da radi za bend, i da bi podigao istom rejting i kasnije da bi mogli da mu daju platu od 200-300 evra. Ljudi jednostavno neće, radije će sedeti u kafani ili provoditi vreme na fejsbuku i pričati kako im je život sjeban…
Saša: Mislim da je interesantno da se spomene da ne radimo samo muziku za naš bend, angažovani smo za dve predstave, a u još jednoj su koristili pesme sa prvog i drugog albuma. Angažovani smo za predstave “Balon od kamena” koju smo radili prošle godine i za “Radnička hronika”, koje su bile jako uspešne, za “Balon od kamena” smo dobili nagradu u Brčkom za najbolju muziku u predstavi u BiH regionu, a od “Radničke hronike” tek očekujemo nekakav uspeh jer je krenula na festivale.
Većinu vaših tekstova ste pisali na engleskom, ali ima i nekolicina na maternjem jeziku, koliko vam pomaže taj spoj lirika na oba jezika?
Đurica: Kod prvog albuma kada je Petar započeo bend, on je komponovao prve numere i bazirao pod tim silnim uticajem što je slušao razne bendove na engleskom i što je živeo u Americi. Razmišljao je u startu da prvi ima pola pola, da ima svoj pečat Srpskog jezika i opet taj koji je obeležio njegov rad, a i ujedno nas saradnika, a sada punopravne članove benda. Išao je i na to da dođe do Evropske publike, a i da na neki način stavi svoj maternji jezik. Tako se pokazalo i na drugom albumu, a na trećem smo odlučili da ćemo pevati sve na maternjem, čak smo zamislili da treći album bude urađen samo sa članovima Sopota, minimalne saradnje sa tehničarima, tako da za sada nemamo nikakve dogovore sa “featuring izvođačima”. Zaključio sam da jezik koliko je bitan toliko i nije, posebno za našu muziku. Zato što recimo “High Tone” u svojim pesmama koriste semplove na francuskom, koji imaju neku poruku, međutim ljudi ih pamte po neverovatnim nastupima. Što na kraju ostavlja utisak da nije bitno šta neko promrmlja kada se pusti sempl na tom jeziku, jer vas čitav taj ugođaj kupi da vi dođete i sledeći put. Recimo u Banja Luci je bio francuski bend “Joke”, oni sve pevaju na francuskom, međutim njihov nastup je toliko energičan i jak, da taj tekst i ne igra nikakvu ulogu. Najbitnije je kako bend zvuči i svira na bini, nego šta će neko razumeti kroz tekst.
Saša: Jedino ako nisi muzičar poput Johny Cash-a kada jednostavno moraš razgovetno i razumno dati tekst publici na jeziku koji mogu svi da shvate, onda to ima smisla. Sopot je zasnovan na tom nekom Balkanskom melosu, i Petar ima stvarno divan vokal koji je jako blizak Vizantijskom načinu pevanja koji je jako interesantan zapadnoj publici, tako da nije uopšte bitno na kom jeziku peva.
Đurica: Ima ta interna šala, pošto Petar dok ne napiše tekst, on smišlja neke svoje reči, nemušti Petrov jezik! (smeh)
Saša: Meni zanimljivo zvuči, možda bi bilo zanimljivo da neke stvari ostavi na tom nemuštom jeziku.
Đurica: Način na koje on snimi svoje neke misli na nemuštom jeziku i kasnije oblikuje u reči. Zlatno pravilo je da se muzika radi pod tekstovima, ali generalno ljudi kad god čuju te snimke imaju osećaj da on peva na staroslovenskom jeziku, skoro kao pojanje. Još jedna interesantna stvar koju nismo nikada spominjali, sam bend Sopot je nastao uz jednu stvar, time što je Petar započeo tu priču, ali pre toga smo napravili bend “Slavenski” koji je nastao tako što smo od drugog projekta 15 godina pevali u horu, profesionalno se baveći muzikom. Mokranjčeva rukovet je bila jedna od inspiracija, kao hajde da ga radimo u world music aranžmanu, onda smo pozvali Petra koji se priključio kao basista i kao vokal, i to je dosta pomoglo da se kao ljudi povežemo i da se na kraju pronađemo u Sopotu.
Saša: Pesma “Tekla voda” je iz projekta “Slavenski” koja je ušla na prvi album Sopota jer je bio jako blisko onome što je filosofija Sopota.
Đurica: I na prvom albumu “Osu se nebo”.
Saša: Te dve pesme su na kraju proizvod projekta “Slavenski” koji je oblikovan na kraju u Sopot aranžmanu.
I za kraj neka poruka za čitaoce TMM-a?
Saša: Kada posmatraju i slušaju muziku, da to prvenstveno rade zbog sebe, a ne zbog onoga što njihovi prijatelji vole, i da pokušaju da nađu ono što njima najviše odgovara, a ne ono što je u tom trenutku u trendu, jer jedino će tako uspeti da uživaju u muzici. Jer muzika je tu prvenstveno radi uživanja, a ne radi trendova.
maj 21 2011
SOPOT – Nemušti Petrov jezik
Iza sebe imate dva albuma “Dubalkan” i “Equilibrium”, kako napredujete sa snimanjem trećeg albuma, hoće li biti promena na muzičkom planu i za kada se može očekivati izdanje?
Saša: Za razliku od prva dva albuma kada smo radili cele albume, ovaj put smo odlučili da uradimo pesmu po pesmu kako bi izgradili album. Ne znamo kada će biti gotov niti smo opterećeni tim pitanjem. Trenutno planiramo da završimo singl i napravimo dobar spot, jer se danas muzika više gleda nego sluša, ako nemaš spot u suštini ne postojiš.
Kad smo kod spotova čudno je što ga niste do sada uradili, na youtube se već nalaze fan spotovi sa animacijama za neke pesme. Imate li neke planove da nađete saradnike na tom polju?
Đurica: Mi iz dana u dan susrećemo razne umetnike, ljude koji se bave montažom, animacijom, pisanjem scenarija, samim tim smo imali sreću da upoznamo gospodina Milorada koji je režiser filma Mrtav Ladan, sad smo i učestvovali u snimanju njegovog novog ostvarenja Zduhač. Uvek smo bili okrenuti ka tom nekom umetničkom izrazu, prvenstveno što Saša kaže ako nemaš spot, nije kao da te nema ali te nema u široj javnosti jer sve ide preko televizije manje ili više, tako informacije dolaze najlakše do ljudi.
Saša: Uradili smo do sada jedan spot Dubalkan koji je uradila naša prijateljica iz Francuske i jedan Koreanac koji je radio animaciju zajedno sa njom. Spotovi generalno nisu jeftini, mi smo se fokusirali da sve pare koje imamo uložimo u snimanje albuma i opremanje našeg studija, koji još uvek nije završen kako treba. Za spot nam trebaju dobre finansije ili ljudi koji će sve to da završe, trenutno smo u pregovorima za snimanje spota za pesmu Kosmos. Nadamo se da će u nekom narednom periodu raditi za svaku singl pesmu spot i da ćemo tako doći do albuma.
Saša: Treba pomenuti da smo snimili jednu pesmu sa Koljom za film Zduhač (Nikola Pejaković) svratio je kod nas u studio, gde su nas on i režiser filma uhvatili na frku da snimimo pesmu, i za sat i po vremena snimili pesmu koja je jako zanimljiva.
Saša: Oni jesu otvoreni, čak imam osećaj da su mnogo otvoreniji nego neki ljudi odavde. Ti ljudi vani su veliki profesionalci, recimo jedan bend High Tone, tamo stvarno radi veliku produkciju i oni su u stanju godišnje da odsviraju 40 koncerata samo po Francuskoj, čija je produkcija koncerta 10000-15000 evra, na te koncerte dođe 1000 ljudi i plate kartu. Od sat i po vremena gledanja ja se naježim. To je vj-ing, zvuk, atmosfera, jedan vrhunski ugođaj. Onda kada imate takve ljude koji su veliki profesionalci koji izađu u susret svojom kreativnošću i idejama i običnom ljudskom komunikacijom, koji prepoznaju taj rad i izraze podršku, to znači posebno nama koji smo bend koji dugo svira, svako ponaosob u različitim verzijama, ali to nam je bilo veliko priznanje. Sada koliko je to imalo konkretnog uticaja na promociju zadnjeg albuma, nekom to znači, a nekome ne, mislim je dosta značilo ljudima koji se bave dub-om ili prate tu scenu ovde, da vide koje sve radio na albumu i da prepozna veličinu tih imena.
Đurica: Između ostalog Dr. Das iz Asian Dub Foundation-a (bivši član benda o.p.) je nastupao sa bendom “Visionary Underground” na festivalu “Neofest” u Banja Luci, gde smo nastupili pre njih. Posle nastupa on nas je kontaktirao i izrazio želju da učestvuje na jednoj pesmi jer je prepoznao neki zvuk koji je njemu bio nov i drugačiji. Nama je bila velika čast da sarađujemo sa pokretačem Asian Dub Foundation-a, njegov bas možete prepoznati jer ima sopstveni stil. Ujedno smo sarađivali sa Kojotom na pesmi “War”. On je umetnik koji se dugo godina profilisao u reggae zvuku. Sad što je apsurd on vani mnogo nastupa, tu scenu ljudi tamo prate, dok je to ovde kako gde, posle Eyesburn-a nije toliko interesovanje. Ali opet on stalno radi i završava albume i bavi se muzikom, saradnja sa njim nam se svidela. Tica naš prijatelj iz benda “Revolt” doneo je rif za pesmu “Soul rebellion” i bio je još “Uzul Prod” na pesmi “Trubadub”.
Imate kolege iz “Revolt-a”, i bend “Jubbooko Sa Negrass”, i da li ćete i dalje stvarati sporedne projekte pored matičnog vam benda Sopota?
Đurica: Privatno mi smo otvoreni ljudi, puni želja i novih saznanja, tako da nikada nije bio problem da nađemo osobu, i ako između nas ima hemije da nešto radimo. Što se tiče svih pobrojanih bendova, oni više ne rade, ali ostalo je to neko poznanstvo koje se može u nekom trenutku ponovo razviti u daljoj saradnji.
Kakvi su vaši stavovi povodom nelegalnog deljenja materijala putem interneta?
Saša: Kao što kod nas postoji sve dobro i loše, i to posmatramo sa dobre i loše strane. Istina to je uništilo neke diskografske kuće koje automatski nemaju mogućnost da promovišu neke bendove jer nemaju dovoljno novčanih interesa. Ali sa druge strane ljudi kod nas nemaju para da kupuju muziku, a internet je jedini način da ustvari publika sazna za neke mlade kvalitetne bendove. To je generalno jedna pozitivna stvar koja se dešava u internet revoluciji u 21. veku, ali opet šta ćemo sa malim izdavačkim kućama koje nemaju mogućnost da zarade novac da bi promovisali bendove, da imaju nekakvu korist, na kraju sve se vrti oko para…
Đurica: Činjenica da ljudi kada izađu žele nešto popiti i pojesti, i treba to platiti. Međutim kada treba da se plati ulaz na koncert ili kupi cd, uvek se tu nešto grade. Dobro je da u budućnosti će se više koristiti online prodaja i kupovina albuma putem kartica. Radiohead su tako postavili svoj album In Rainbows, da publika ima izbor da plati koliko želi novca za album, ako im se svidi. Neka 1000-2000 ljudi ostavi nešto novca vi posle imate nešto iza sebe. Više nije toliki problem samo u parama, koliko u svesti ljudi, svi bi ovde da budu in, da imaju nove gedžete kao što su iphone isl. Ali kada treba tako nešto što ih zanima da se plati, navikli da to bude džabe i na izvolte, a samim tim pada cena svemu tome… Kada dođu veliki hedlajneri, svi su na koncertu, znači da ljude i ne interesuju domaći izvođači. Što je nekako i logično jer tih hedlajnera ima i na MTV-u i u ostalim medijima…
Kakvo je stanje sa scenom u Banja Luci, da li imate novih i mladih bendova, i da li biste ih preporučili posetiocima TMM?
Saša: Iskreno nema mnogo bendova, ali imaju mlade nade, bend “Tanker” koji gaje jak američki zvuk. Momci su tek krenuli da rade, snimili su album, i mislim da će razarati region kroz neki period, samo da ostanu stabilni i da izdrže do kraja. Jer jako često bendovi u Banja Luci nastanu pa nestanu. Imamo i “Grofa Đuraza” koji je jako specifičan. Imamo i “As I Fall” iz Banja Luke, koji je pobedio na gitarijadi u Zaječaru. Ima tu još mladih bendova koji nisu uspeli da se definišu zvukom, o njima je još uvek rano pričati. Mene poražava što nema mladih muzičara koji bi krenuli da istražuju svoju muziku, već stalno sviraju obrade i stalno se sastaju i rastaju. Generalno ljudi nisu previše aktivni što se tiče toga.
Đurica: Problem današnje Banjalučke scene je što kroz zadnjih 20-tak godina nikada nije postojao menadžer koji je nekada nešto napravio od tih bendova. Činjenica je da koliko vi god bili dobri i kvalitetni sve dok neki menadžer ne uzme bend pod svoje, pa počne da ih gura, teško da možete nešto sami da napravite. Recimo, Petar je bio u Lionu pre par godina u poseti Jarring Effects izdavačkoj kući. Tamo imate 5 ljudi koji dolaze svakog dana od 9 do 5, zovu radio stanice, gledaju rejting bendova, zovu agencije za zaštitu autorskih prava, gledaju puštanje pesama, zakazuju koncerte, prave majice i plakate, to je čitava jedna industrija, ne kao u smislu fabrika već 5 ljudi koji rade da bi ti bendovi mogli da ostvare određeni kvalitet i samim tim da isplate sebe i njih. Smatram da bi se regionalno stvari menjale kada bi u svakom gradu imali ekipu od po 5 ljudi koja je umrežena, i koja gura 5 do 10 bendova, a da ujedno ima mesta da se guraju i ostali bendovi. Jednostavno to još nije zaživelo, a apsurdno je što ima dosta tih fakulteta za menadžment u kulturi, i ja se onda pitam gde su ti ljudi, jer njima svima cilj da završe u nekoj banci ili kao pr nečega, da tu nešto palamude i dobijaju nekakav keš. Ne vidim taj nekakav entuzijazam da se nešto napravi, nismo dno kace, nismo toliko gori od drugih, pa ne možeš odmah da zaradiš mesečno 1000 evra, i ja bih ali šta ću ne dobijam! Nadam se da će neki mladi ljudi koji imaju vremena i entuzijazma, da će od sebe napraviti poslovne ljude. Što se više nečim baviš i ulažeš normalno je da se više vraća, mi smo godinama svirali džabe, i onda ti se u jednom trenutku to i vrati. Ali opet ti ubedi neku mladu osobu koja je treća godina menadžmenta u kulturi, da bi trebala najmanje par meseci da radi za bend, i da bi podigao istom rejting i kasnije da bi mogli da mu daju platu od 200-300 evra. Ljudi jednostavno neće, radije će sedeti u kafani ili provoditi vreme na fejsbuku i pričati kako im je život sjeban…
Saša: Mislim da je interesantno da se spomene da ne radimo samo muziku za naš bend, angažovani smo za dve predstave, a u još jednoj su koristili pesme sa prvog i drugog albuma. Angažovani smo za predstave “Balon od kamena” koju smo radili prošle godine i za “Radnička hronika”, koje su bile jako uspešne, za “Balon od kamena” smo dobili nagradu u Brčkom za najbolju muziku u predstavi u BiH regionu, a od “Radničke hronike” tek očekujemo nekakav uspeh jer je krenula na festivale.
Većinu vaših tekstova ste pisali na engleskom, ali ima i nekolicina na maternjem jeziku, koliko vam pomaže taj spoj lirika na oba jezika?
Đurica: Kod prvog albuma kada je Petar započeo bend, on je komponovao prve numere i bazirao pod tim silnim uticajem što je slušao razne bendove na engleskom i što je živeo u Americi. Razmišljao je u startu da prvi ima pola pola, da ima svoj pečat Srpskog jezika i opet taj koji je obeležio njegov rad, a i ujedno nas saradnika, a sada punopravne članove benda. Išao je i na to da dođe do Evropske publike, a i da na neki način stavi svoj maternji jezik. Tako se pokazalo i na drugom albumu, a na trećem smo odlučili da ćemo pevati sve na maternjem, čak smo zamislili da treći album bude urađen samo sa članovima Sopota, minimalne saradnje sa tehničarima, tako da za sada nemamo nikakve dogovore sa “featuring izvođačima”. Zaključio sam da jezik koliko je bitan toliko i nije, posebno za našu muziku. Zato što recimo “High Tone” u svojim pesmama koriste semplove na francuskom, koji imaju neku poruku, međutim ljudi ih pamte po neverovatnim nastupima. Što na kraju ostavlja utisak da nije bitno šta neko promrmlja kada se pusti sempl na tom jeziku, jer vas čitav taj ugođaj kupi da vi dođete i sledeći put. Recimo u Banja Luci je bio francuski bend “Joke”, oni sve pevaju na francuskom, međutim njihov nastup je toliko energičan i jak, da taj tekst i ne igra nikakvu ulogu. Najbitnije je kako bend zvuči i svira na bini, nego šta će neko razumeti kroz tekst.
Saša: Jedino ako nisi muzičar poput Johny Cash-a kada jednostavno moraš razgovetno i razumno dati tekst publici na jeziku koji mogu svi da shvate, onda to ima smisla. Sopot je zasnovan na tom nekom Balkanskom melosu, i Petar ima stvarno divan vokal koji je jako blizak Vizantijskom načinu pevanja koji je jako interesantan zapadnoj publici, tako da nije uopšte bitno na kom jeziku peva.
Đurica: Ima ta interna šala, pošto Petar dok ne napiše tekst, on smišlja neke svoje reči, nemušti Petrov jezik! (smeh)
Saša: Meni zanimljivo zvuči, možda bi bilo zanimljivo da neke stvari ostavi na tom nemuštom jeziku.
Đurica: Način na koje on snimi svoje neke misli na nemuštom jeziku i kasnije oblikuje u reči. Zlatno pravilo je da se muzika radi pod tekstovima, ali generalno ljudi kad god čuju te snimke imaju osećaj da on peva na staroslovenskom jeziku, skoro kao pojanje. Još jedna interesantna stvar koju nismo nikada spominjali, sam bend Sopot je nastao uz jednu stvar, time što je Petar započeo tu priču, ali pre toga smo napravili bend “Slavenski” koji je nastao tako što smo od drugog projekta 15 godina pevali u horu, profesionalno se baveći muzikom. Mokranjčeva rukovet je bila jedna od inspiracija, kao hajde da ga radimo u world music aranžmanu, onda smo pozvali Petra koji se priključio kao basista i kao vokal, i to je dosta pomoglo da se kao ljudi povežemo i da se na kraju pronađemo u Sopotu.
Saša: Pesma “Tekla voda” je iz projekta “Slavenski” koja je ušla na prvi album Sopota jer je bio jako blisko onome što je filosofija Sopota.
Đurica: I na prvom albumu “Osu se nebo”.
Saša: Te dve pesme su na kraju proizvod projekta “Slavenski” koji je oblikovan na kraju u Sopot aranžmanu.
I za kraj neka poruka za čitaoce TMM-a?
Saša: Kada posmatraju i slušaju muziku, da to prvenstveno rade zbog sebe, a ne zbog onoga što njihovi prijatelji vole, i da pokušaju da nađu ono što njima najviše odgovara, a ne ono što je u tom trenutku u trendu, jer jedino će tako uspeti da uživaju u muzici. Jer muzika je tu prvenstveno radi uživanja, a ne radi trendova.
sopotproject.com
Intervju: Kristian Hajder
Objavio Branimir Lokner • Intervju •