Aktivnost novosadskog kantautora i šansonjera Nemanje Nešića tokom poslednjih nekoliko godina je na zavidnom novou, a njegov kompozitorski i autorski rad pokazuju iz albuma u album vidan i zapažen napredak. Sa druge strane, prisutnost na domaćoj sceni i muzički istorijat su duži nego što mnogi pratioci njegovog rada to misle i znaju.
O karijeri i drugim dešavanjima možete se informisati putem razgovora i internet prepiske koju sam sa njim imao, a , Nemanja kao elokventna ličnost je ujedno i sjajan sagovornik za brojne teme, ne samo one koje se tiču muzike. A tu je i aktuelan spot kojeg je ovaj umetnik nedavno snimio.
Iako tvoje muzičko iskustvo ima duži istorijat, deo koji je oslonjen na solo karijeru je na ovim prostorima prilično redak i specifičan. Srbija nije teritorija gde se šansona, pogotovo ona koja dodiruje elemente popa ili schlagera, ustoličila kao žanr koji je prisutan. Bilo ga je, i postojao je tokom 60-tih, 70-tih, manje tokom 80-tih godina, ali bez neke relevantnije tradicije. Kako si se ti odlučio da se suočiš sa šansonom kao formom, i da li misliš da je bavljenje ovde takvom vrstom izraza, teže nego na nekim drugim mestima, teritorijama, regionu, odnosno EX-Yu prostorima…
Moj muzički put krenuo je od izvornog rokenrola. Zahvaljujući velikom broju ploča koje imaju moji roditelji, ja sam muziku počeo da slušam veoma rano, a nakon kultnog filma „La Bamba“, posvećenog rano ugašenoj rokenrol zvezdi Ričiju Valensu, i lično sam se vezao za taj zvuk. Prve pesme počeo sam da pišem sa petnaest godina, i zanimljivo je da sam odmah pisao i tekstove koji su, naravno, imali još neodređen stil, bili su naivni i tinejdžerski, ali sam oduvek težio tome da sebe gradim kao kantautora, iako tada nisam znao da se to tako zove. Moj prvi bend „Revir“ imao je dve faze, a prva krunisana LP izdanjem za “PGP RTS” 1994. godine imala je upravo u celosti zvuk naklonjen muzici kasnih pedesetih i ranih šezdesetih. S obzirom na to da sam posle srednje muzičke škole nastavio i sa akademijom, i to u okviru smera Kompozicija i dirigovanje, moji muzički afiniteti su se širili i tragao sam za muzikom koja me može zadovoljiti i u harmonsko-melodijskom smislu, ali i onom tekstualnom. Radio sam i pesme u duhu EKV-a, Stinga, bilo je tu raznih „izleta“ u skladu sa onim što sam tada i slušao. Šansoni sam se približio nešto kasnije, više slušajući Arsena Dedića i pionire francuske šansone, a opijen i poetikom pesnika sa ovih prostora na čije sam stihove počeo rano da komponujem. Pre svih je to bio Miloš Crnjanski. Shvatio sam da su poezija i muzika najsrodniji u šansoni, i kako sam išao stariji, preko benda „Mali princ“ koji sam jedno vreme vodio, osamostalio sam se i već skoro deset godina nastupam kao kantautor i stvaram muziku koja je najbliža šansoni, ali i dalje komplementiram razne muzičke pravce koje sam upoznavao razvijajući se i muzički. Šansona je kod nas (mislim na Srbiju) veoma nepopularan i ne mnogo praćen žanr. Mnogi ga i mešaju sa šlagerima. Na prostoru Jugoslavije taj stil je uvek i pripadao Zagrebu, školi koju su započeli Dedić, Hegedušić, Špišić, uz pesnike poput Zvonimira Goloba i mnogih drugih. S obzirom na to da ovde nema interesovanja za šansonu, samim tim mi je i teže da napravim veći uspeh. U današnje vreme svestan sam da je najbitnije da radim ono što volim, a eho toga ne zavisi od mene, najmanje sam za to odgovoran, dok za svoju muziku uvek odgovaram prvo sebi, a onda i ljudima koji me prate i vole ono što radim.
Tvoji solo albumi potvrđuju konstantan napredak kojeg ostvaruješ u autorskom i interpretatorskom smislu. Kakvi su ti utisci o reakcijama javnosti na njih i muziku koju kreiraš?
Uvek težim ka tome da se muzički ne ponavljam, da dajem sebi nešto inovativno, a to se možda više oseti od kada produciram i snimam svoje pesme i svoj glas. I tekstovi koje pišem približili su se poetici, a to je i prirodno jer poeziju odavno čitam i otkrivam. Društvene mreže su jedan od načina da vas neko muzički upozna, prati vaš rad, a ako mu se dopadne, da se i zadrži u vašem polju stvaralaštva. Primećujem veoma lepe reakcije i komentare na društvenim mrežama. Televizije su, nažalost, prilično devastirane, čak i više od radio stanica, osim ako se ne radi o onim najgledanijim, u kojima nikada nije bilo mesta za nešto poput onoga što ja radim. Mi skoro da i nemamo „mainstream“ medije, a upravo na takvim mestima neguje se i šansona, pop, rok… Do većeg broja publike samo možeš konstantnim pojavljivanjima na vidnim mestima. Ja sam u sporednim ulicama i lepo mi je tu. Na bulevarima su oni koji brzo voze. Ne volim brzu vožnju.
Da li ti se čini da ovde ima dovoljno publike koja se afirmativno odnosi prema šansoni kao takvoj, i da li je po tebi Novi Sad adekvatno, odnosno inspirativno mesto/grad, za kreativnu nadgradnju…
Novi Sad je sredina koja je najmanje zainteresovana za šansonu. To je grad koji je uvek bio okrenut alternativnoj sceni više nego „mainstream-u“. Nažalost, to je i grad koji je uvek kasno uočavao vrednosti koje ima, pa su to pre prihvatali drugi, a onda bi se grad hvalio da je taj neko iz Novog Sada. Počevši od Balaševića, pa na dalje… U poslednje tri decenije Novi Sad je i mesto u kojem kič muzika i te kako ima liderski položaj. To se može čuti i videti u izboru noćnog života, ali tu se ne izuzima od ostatka Srbije. Moj lični utisak je, kada je u pitanju grad u kojem živim, da se svako romantično umetničko iskazivanje smatra prevaziđenim, patetičnim i dosadnim, gleda se čak i sa otvorenim neprihvatanjem i podsmehom. Što je to tako – ne znam. Kad kažem Novi Sad, pre svega mislim na one strukture koje se bave organizacijama koncerata, festivala i slično. Nekako, uvek se gleda ka autorima koji su ili jako poznati, ili „urbani“. Fokus je uvek na nekim drugim stranama, i ovde nisu dobre okolnosti za žanr kao što je šansona, iako, mislim da i nema autora koji to baš i rade danas, ne samo u Novom Sadu, nego čak i u regionu. Kad je reč o ljudima koji u Novom Sadu žive, i te kako ima pubike koja to voli. Mnogo Novosađana voli Arsena Dedića, ali što grad nema više motiva da nekog novog lansira, nije pitanje na koje sada znam odgovor. Možda generalno problem leži u tome što ne postoje neki novi ljudi poput Anđelka Maletića, Bogice Mijatovića, ili Pece Popovića, koji će otkrivati nova imena, prepoznavati potencijal i davati šansu. Oni su u punoj snazi radili u jugoslovenskom vremenu koje im i danas deluje neponovljivo i bolje od svega onog što se danas muzički stvara, ali danas fale baš ljudi tih profila koji bi u ovom vremenu nalazili kvalitet koji neosporno postoji, i davali mu medijski prostor.
Čini mi se da je važno pitanje, kao i tvoj odgovor, na kakve reakcije muzika koju interpretiraš nailazi u Hrvatskoj gde njihova naročito tzv. kontinentalna šansona ima u ovim krajevima najdužu tradiciju, kao i najveći broj izvođača koji su tokom godina uspeli da se afirmišu i ostave snažan pečat…
Meni se Zagreb, uslovno rečeno, ponudio. I to se desilo tek kada sam ušao u četrdesete godine života, a muzikom se aktivno bavim od svoje petnaeste. Srećom, tamo je neko znao da oseti da ovo što ja radim ima kvalitet koji ide uz ambijent šansone koja je u tom gradu odomaćena, i objavio sam dva albuma za Croatia Records/Jugoton, a već tri puta bio i gost jedinog pravog festivala šansone „Chansonfest-a“ gde sam se uživo, uz orkestar i dirigenta na sceni, predstavio Zagrepčanima kao jedini autor iz Srbije. Prethodne jeseni osetio sam da me publika više prepoznaje i prihvata, a posebno imam lepa iskustva u poznanstvima sa mnogim muzičarima, kolegama autorima među kojima su i Hrvoje Hegedušić, Ibrica Jusić, ali i pesnici Enes Kišević i Tomislav Domović, glumac Mile Rupčić, direktor „Chansonfest-a“ Hrvoje Markulj i maestro Josip Cvitanović. U Zagrebu sam imao čast da, pored učešća na pomenutom festivalu, dve godine zaredom budem deo muzičko-pesničkih događaja. U jesen 2021. godine Tomislav Domović organizovao je veče u kojem sam svirao muziku komponovanu na stihove hrvatskih, ali i naših pesnika. Te sam godine upoznao i Enesa Kiševića koji me je prethodnog novembra pozvao da budem deo njegove pesničke večeri kada sam svirao svoju muziku na njegove stihove. Sve su to divna iskustva. Moja velika želja je da jednog dana u Zagrebu odsviram svoj koncert, možda i uz orkestar, da nekada budem gost na nekoj od tamošnjih televizija i da šira javnost upozna ono što radim. Pod utiscima tih divnih jesenjih dana napisao sam šansonu „Jesen u Zagrebu“ koja se nalazi na mom aktuelnom CD-u „Na istom putu“ i u kojoj pominjem sve one toponime i ljude koji su za mene obeležja tog grada.
Da li si zadovoljan u kom pravcu i kako se kreće promocija tvoje muzike, kao i albuma koje si realizovao, i da li misliš da su u sadašnjem trenutku mogućnosti ograničene, ili ima prostora za određeni napredak. Da li si ujedno dobio ponudu ili ponude od određenih ljudi iz posla, nazovimo ih promoterima ili menadžerima, koji bi na neki način želeli da ostvare saradnju sa tobom?
Zadovoljan sam što u ovom ludom vremenu, gde empatija i emocija nestaju, mogu da priuštim sebi da stvaram muziku koju volim i da je delim sa publikom. Kvantitet me nije nikada zanimao, jer broj publike ne znači i da je ono što neko radi dobro, naprotiv, često je upravo suprotno. Moram da kažem da sam takođe i svestan da sam u smislu šire prepoznatljivosti, mogao postići više, posebno jer sam drugačiji. Kada su u pitanju menadžeri, to podrazumeva udaljavanje od sebe, prilagođavanje nekome zbog nečega, a da ne znaš zašto i po kojim to pravilima. Nikad nisam mogao da prihvatim da menadžer može bolje od autora da zna koja je pesma dobra za njega, a koja ne. To možeš možda sa pevačima, ali sa kantautorom koji ima dignitet, identitet i autoritet, jako teško. Kantautoru treba menadžer da bi bio medijski i koncertno prisutniji, ali taj menadžer mora da poznaje u dušu onoga s kojim radi. Mora da mu da komfor, prostor u kojem stvara, ne sme da ga previše opterećuje i guši principima estradne scene. Baš zato što kantautor nema komercijalan pristup, menadžeru i nije zanimjiv. Lako je voditi poznata imena. Ja nisam naišao na nekoga iz tog sveta koji bi mi rekao da mu se dopada to što radim i da želi od toga da proba da napravi nov muzički milje šansone u današnjem vremenu. Uglavnom sve odluke donosim sam, uz podršku roditelja, brata, i najbližih prijatelja, onih koji me jako dobro poznaju. Da li će se nešto promeniti s vremenom, videćemo. Srećom, kantautor može da nastupa i vremešan i prosed, jer ono što se od njega traži je dobra pesma, a u zrelom životnom dobu kantautori daju najbolje od sebe.
Kako vidiš svoju karijeru u dolazećem periodu, kakvi su ti neposredni planovi, i šta bi eventualno poručio čitalačkom auditorijumu za kraj…
Vidim je kao i do sada. Ne očekujem nikad više od onoga što realno mogu da uradim. Voleo bih da se za moju muziku čuje, da nastupam na mestima i sa ljudima koji mi prijaju, da snimim i objavim još albuma, što da ne i ponovo za “Croatia Records”. Moja polja instersovanja su se dosta proširila, pa pored kompozitorskog, aranžerskog i interpretatorskog, već godinama dosta se bavim i produkcijom. U svom autorskom studiju, pored svoje, snimio sam dosta muzike mojih prijatelja, sjajnih kantautora sa margine, a kojima je podrška potrebna. Sve više ponuda imam u tom smislu i mislim da ću se tome još više posvetiti u godinama koje slede, ali takođe samo uz odabir onoga što se meni muzički sviđa. Naprimer, radio sam nedavno i dve nove pesme za jedan od meni omiljenih bendova, „Eva Braun“, što mi je posebno drago i važno. Objavio sam do sada dve knjige pesama, tako da se i u tom smislu priča razvija, pa ću u ovoj godini verovatno objaviti treću zbirku stihova. Radim povremeno i muziku za TV forme, volim i taj vid posla. Ako bih nešto zaista želeo da mi se za života ostvari, to je da uradim muziku za neki odličan igrani film. Oduvek sam se divio Simjanoviću, Kostiću, a od stranih Roti, Morikoneu, Vilijamsu… Takvu ponudu još čekam. Važno je da čovek ima snove. Samo tada može da bude uvek nov i svež u svom stvaralaštvu.
Fotografije Nemanje Nešića uradio je : Emir Memedovski
feb 4 2023
Nemanja Nešić
Aktivnost novosadskog kantautora i šansonjera Nemanje Nešića tokom poslednjih nekoliko godina je na zavidnom novou, a njegov kompozitorski i autorski rad pokazuju iz albuma u album vidan i zapažen napredak. Sa druge strane, prisutnost na domaćoj sceni i muzički istorijat su duži nego što mnogi pratioci njegovog rada to misle i znaju.
O karijeri i drugim dešavanjima možete se informisati putem razgovora i internet prepiske koju sam sa njim imao, a , Nemanja kao elokventna ličnost je ujedno i sjajan sagovornik za brojne teme, ne samo one koje se tiču muzike. A tu je i aktuelan spot kojeg je ovaj umetnik nedavno snimio.
Iako tvoje muzičko iskustvo ima duži istorijat, deo koji je oslonjen na solo karijeru je na ovim prostorima prilično redak i specifičan. Srbija nije teritorija gde se šansona, pogotovo ona koja dodiruje elemente popa ili schlagera, ustoličila kao žanr koji je prisutan. Bilo ga je, i postojao je tokom 60-tih, 70-tih, manje tokom 80-tih godina, ali bez neke relevantnije tradicije. Kako si se ti odlučio da se suočiš sa šansonom kao formom, i da li misliš da je bavljenje ovde takvom vrstom izraza, teže nego na nekim drugim mestima, teritorijama, regionu, odnosno EX-Yu prostorima…
Moj muzički put krenuo je od izvornog rokenrola. Zahvaljujući velikom broju ploča koje imaju moji roditelji, ja sam muziku počeo da slušam veoma rano, a nakon kultnog filma „La Bamba“, posvećenog rano ugašenoj rokenrol zvezdi Ričiju Valensu, i lično sam se vezao za taj zvuk. Prve pesme počeo sam da pišem sa petnaest godina, i zanimljivo je da sam odmah pisao i tekstove koji su, naravno, imali još neodređen stil, bili su naivni i tinejdžerski, ali sam oduvek težio tome da sebe gradim kao kantautora, iako tada nisam znao da se to tako zove. Moj prvi bend „Revir“ imao je dve faze, a prva krunisana LP izdanjem za “PGP RTS” 1994. godine imala je upravo u celosti zvuk naklonjen muzici kasnih pedesetih i ranih šezdesetih. S obzirom na to da sam posle srednje muzičke škole nastavio i sa akademijom, i to u okviru smera Kompozicija i dirigovanje, moji muzički afiniteti su se širili i tragao sam za muzikom koja me može zadovoljiti i u harmonsko-melodijskom smislu, ali i onom tekstualnom. Radio sam i pesme u duhu EKV-a, Stinga, bilo je tu raznih „izleta“ u skladu sa onim što sam tada i slušao. Šansoni sam se približio nešto kasnije, više slušajući Arsena Dedića i pionire francuske šansone, a opijen i poetikom pesnika sa ovih prostora na čije sam stihove počeo rano da komponujem. Pre svih je to bio Miloš Crnjanski. Shvatio sam da su poezija i muzika najsrodniji u šansoni, i kako sam išao stariji, preko benda „Mali princ“ koji sam jedno vreme vodio, osamostalio sam se i već skoro deset godina nastupam kao kantautor i stvaram muziku koja je najbliža šansoni, ali i dalje komplementiram razne muzičke pravce koje sam upoznavao razvijajući se i muzički. Šansona je kod nas (mislim na Srbiju) veoma nepopularan i ne mnogo praćen žanr. Mnogi ga i mešaju sa šlagerima. Na prostoru Jugoslavije taj stil je uvek i pripadao Zagrebu, školi koju su započeli Dedić, Hegedušić, Špišić, uz pesnike poput Zvonimira Goloba i mnogih drugih. S obzirom na to da ovde nema interesovanja za šansonu, samim tim mi je i teže da napravim veći uspeh. U današnje vreme svestan sam da je najbitnije da radim ono što volim, a eho toga ne zavisi od mene, najmanje sam za to odgovoran, dok za svoju muziku uvek odgovaram prvo sebi, a onda i ljudima koji me prate i vole ono što radim.
Tvoji solo albumi potvrđuju konstantan napredak kojeg ostvaruješ u autorskom i interpretatorskom smislu. Kakvi su ti utisci o reakcijama javnosti na njih i muziku koju kreiraš?
Uvek težim ka tome da se muzički ne ponavljam, da dajem sebi nešto inovativno, a to se možda više oseti od kada produciram i snimam svoje pesme i svoj glas. I tekstovi koje pišem približili su se poetici, a to je i prirodno jer poeziju odavno čitam i otkrivam. Društvene mreže su jedan od načina da vas neko muzički upozna, prati vaš rad, a ako mu se dopadne, da se i zadrži u vašem polju stvaralaštva. Primećujem veoma lepe reakcije i komentare na društvenim mrežama. Televizije su, nažalost, prilično devastirane, čak i više od radio stanica, osim ako se ne radi o onim najgledanijim, u kojima nikada nije bilo mesta za nešto poput onoga što ja radim. Mi skoro da i nemamo „mainstream“ medije, a upravo na takvim mestima neguje se i šansona, pop, rok… Do većeg broja publike samo možeš konstantnim pojavljivanjima na vidnim mestima. Ja sam u sporednim ulicama i lepo mi je tu. Na bulevarima su oni koji brzo voze. Ne volim brzu vožnju.
Da li ti se čini da ovde ima dovoljno publike koja se afirmativno odnosi prema šansoni kao takvoj, i da li je po tebi Novi Sad adekvatno, odnosno inspirativno mesto/grad, za kreativnu nadgradnju…
Novi Sad je sredina koja je najmanje zainteresovana za šansonu. To je grad koji je uvek bio okrenut alternativnoj sceni više nego „mainstream-u“. Nažalost, to je i grad koji je uvek kasno uočavao vrednosti koje ima, pa su to pre prihvatali drugi, a onda bi se grad hvalio da je taj neko iz Novog Sada. Počevši od Balaševića, pa na dalje… U poslednje tri decenije Novi Sad je i mesto u kojem kič muzika i te kako ima liderski položaj. To se može čuti i videti u izboru noćnog života, ali tu se ne izuzima od ostatka Srbije. Moj lični utisak je, kada je u pitanju grad u kojem živim, da se svako romantično umetničko iskazivanje smatra prevaziđenim, patetičnim i dosadnim, gleda se čak i sa otvorenim neprihvatanjem i podsmehom. Što je to tako – ne znam. Kad kažem Novi Sad, pre svega mislim na one strukture koje se bave organizacijama koncerata, festivala i slično. Nekako, uvek se gleda ka autorima koji su ili jako poznati, ili „urbani“. Fokus je uvek na nekim drugim stranama, i ovde nisu dobre okolnosti za žanr kao što je šansona, iako, mislim da i nema autora koji to baš i rade danas, ne samo u Novom Sadu, nego čak i u regionu. Kad je reč o ljudima koji u Novom Sadu žive, i te kako ima pubike koja to voli. Mnogo Novosađana voli Arsena Dedića, ali što grad nema više motiva da nekog novog lansira, nije pitanje na koje sada znam odgovor. Možda generalno problem leži u tome što ne postoje neki novi ljudi poput Anđelka Maletića, Bogice Mijatovića, ili Pece Popovića, koji će otkrivati nova imena, prepoznavati potencijal i davati šansu. Oni su u punoj snazi radili u jugoslovenskom vremenu koje im i danas deluje neponovljivo i bolje od svega onog što se danas muzički stvara, ali danas fale baš ljudi tih profila koji bi u ovom vremenu nalazili kvalitet koji neosporno postoji, i davali mu medijski prostor.
Čini mi se da je važno pitanje, kao i tvoj odgovor, na kakve reakcije muzika koju interpretiraš nailazi u Hrvatskoj gde njihova naročito tzv. kontinentalna šansona ima u ovim krajevima najdužu tradiciju, kao i najveći broj izvođača koji su tokom godina uspeli da se afirmišu i ostave snažan pečat…
Meni se Zagreb, uslovno rečeno, ponudio. I to se desilo tek kada sam ušao u četrdesete godine života, a muzikom se aktivno bavim od svoje petnaeste. Srećom, tamo je neko znao da oseti da ovo što ja radim ima kvalitet koji ide uz ambijent šansone koja je u tom gradu odomaćena, i objavio sam dva albuma za Croatia Records/Jugoton, a već tri puta bio i gost jedinog pravog festivala šansone „Chansonfest-a“ gde sam se uživo, uz orkestar i dirigenta na sceni, predstavio Zagrepčanima kao jedini autor iz Srbije. Prethodne jeseni osetio sam da me publika više prepoznaje i prihvata, a posebno imam lepa iskustva u poznanstvima sa mnogim muzičarima, kolegama autorima među kojima su i Hrvoje Hegedušić, Ibrica Jusić, ali i pesnici Enes Kišević i Tomislav Domović, glumac Mile Rupčić, direktor „Chansonfest-a“ Hrvoje Markulj i maestro Josip Cvitanović. U Zagrebu sam imao čast da, pored učešća na pomenutom festivalu, dve godine zaredom budem deo muzičko-pesničkih događaja. U jesen 2021. godine Tomislav Domović organizovao je veče u kojem sam svirao muziku komponovanu na stihove hrvatskih, ali i naših pesnika. Te sam godine upoznao i Enesa Kiševića koji me je prethodnog novembra pozvao da budem deo njegove pesničke večeri kada sam svirao svoju muziku na njegove stihove. Sve su to divna iskustva. Moja velika želja je da jednog dana u Zagrebu odsviram svoj koncert, možda i uz orkestar, da nekada budem gost na nekoj od tamošnjih televizija i da šira javnost upozna ono što radim. Pod utiscima tih divnih jesenjih dana napisao sam šansonu „Jesen u Zagrebu“ koja se nalazi na mom aktuelnom CD-u „Na istom putu“ i u kojoj pominjem sve one toponime i ljude koji su za mene obeležja tog grada.
Da li si zadovoljan u kom pravcu i kako se kreće promocija tvoje muzike, kao i albuma koje si realizovao, i da li misliš da su u sadašnjem trenutku mogućnosti ograničene, ili ima prostora za određeni napredak. Da li si ujedno dobio ponudu ili ponude od određenih ljudi iz posla, nazovimo ih promoterima ili menadžerima, koji bi na neki način želeli da ostvare saradnju sa tobom?
Zadovoljan sam što u ovom ludom vremenu, gde empatija i emocija nestaju, mogu da priuštim sebi da stvaram muziku koju volim i da je delim sa publikom. Kvantitet me nije nikada zanimao, jer broj publike ne znači i da je ono što neko radi dobro, naprotiv, često je upravo suprotno. Moram da kažem da sam takođe i svestan da sam u smislu šire prepoznatljivosti, mogao postići više, posebno jer sam drugačiji. Kada su u pitanju menadžeri, to podrazumeva udaljavanje od sebe, prilagođavanje nekome zbog nečega, a da ne znaš zašto i po kojim to pravilima. Nikad nisam mogao da prihvatim da menadžer može bolje od autora da zna koja je pesma dobra za njega, a koja ne. To možeš možda sa pevačima, ali sa kantautorom koji ima dignitet, identitet i autoritet, jako teško. Kantautoru treba menadžer da bi bio medijski i koncertno prisutniji, ali taj menadžer mora da poznaje u dušu onoga s kojim radi. Mora da mu da komfor, prostor u kojem stvara, ne sme da ga previše opterećuje i guši principima estradne scene. Baš zato što kantautor nema komercijalan pristup, menadžeru i nije zanimjiv. Lako je voditi poznata imena. Ja nisam naišao na nekoga iz tog sveta koji bi mi rekao da mu se dopada to što radim i da želi od toga da proba da napravi nov muzički milje šansone u današnjem vremenu. Uglavnom sve odluke donosim sam, uz podršku roditelja, brata, i najbližih prijatelja, onih koji me jako dobro poznaju. Da li će se nešto promeniti s vremenom, videćemo. Srećom, kantautor može da nastupa i vremešan i prosed, jer ono što se od njega traži je dobra pesma, a u zrelom životnom dobu kantautori daju najbolje od sebe.
Kako vidiš svoju karijeru u dolazećem periodu, kakvi su ti neposredni planovi, i šta bi eventualno poručio čitalačkom auditorijumu za kraj…
Vidim je kao i do sada. Ne očekujem nikad više od onoga što realno mogu da uradim. Voleo bih da se za moju muziku čuje, da nastupam na mestima i sa ljudima koji mi prijaju, da snimim i objavim još albuma, što da ne i ponovo za “Croatia Records”. Moja polja instersovanja su se dosta proširila, pa pored kompozitorskog, aranžerskog i interpretatorskog, već godinama dosta se bavim i produkcijom. U svom autorskom studiju, pored svoje, snimio sam dosta muzike mojih prijatelja, sjajnih kantautora sa margine, a kojima je podrška potrebna. Sve više ponuda imam u tom smislu i mislim da ću se tome još više posvetiti u godinama koje slede, ali takođe samo uz odabir onoga što se meni muzički sviđa. Naprimer, radio sam nedavno i dve nove pesme za jedan od meni omiljenih bendova, „Eva Braun“, što mi je posebno drago i važno. Objavio sam do sada dve knjige pesama, tako da se i u tom smislu priča razvija, pa ću u ovoj godini verovatno objaviti treću zbirku stihova. Radim povremeno i muziku za TV forme, volim i taj vid posla. Ako bih nešto zaista želeo da mi se za života ostvari, to je da uradim muziku za neki odličan igrani film. Oduvek sam se divio Simjanoviću, Kostiću, a od stranih Roti, Morikoneu, Vilijamsu… Takvu ponudu još čekam. Važno je da čovek ima snove. Samo tada može da bude uvek nov i svež u svom stvaralaštvu.
Fotografije Nemanje Nešića uradio je : Emir Memedovski
facebook.com/kompozitor76
Objavio Branimir Lokner • Intervju •