DUŠAN PRELEVIĆ PRELE (11. nov. 1948 – 28. jul 2007.)
Intervju s Preletom rađen za potrebe emisije “Gramofon” radija Požega 26. oktobra 2006. god.
Prele, u serijalu ovih emisija sa mnogim sagovornicima smo pretresali kako beogradsku tako i ex YU rock scenu, pa sam mišljenja da i ti itekako imaš šta o tome da kažeš. Mnogi govore da je ta scena 60-ih godina bila vrlo blizu britanskoj. Interesuje me tvoj stav o svemu tome.
Pa sad… kako sam mator, pa se često i setim. Ako govorimo o samom početku 60-ih godina, ili čak možda 1958. bio je ovde neki sastav “Alasi”, znači sa dolaskom električne gitare, kao i u Americi uostalom, i ovde je sve počelo. Ali mišljenja sam da je jedan pravi upliv r’n’r na ove prostore omogućio Nikola Karaklajić. Mnogo je pomogao tim ljudima i donošenjem i puštanjem tih ploča pa smo svi mogli videti da to nije neka “šarena laža”, da to postoji.
Bio si član grupa Orkani, Juniori, potom Siluete Tomija Sovilja, Vizija… verujem da i dan-danas pratiš muziku. Ako je istina da smo nekada muzički bili daleko bliže svetskim zbivanjima, šta nas je po tvom mišljenju udaljilo od svega toga?
Pratim muziku, sad je TV glavna fora, a to je ustvari najgore što može da ti se desi. Nekada smo slušali muziku, sada je”gledamo”. Sad ti kako hoćes, ali ja mislim da se to ništa nije udaljilo. Pa pogledaj ceo svet – svi vrte dupe! Evo pogledam ponekad ovaj MTV, pa tamo nemaš pesmu već šest godina! Hajde da govorimo iskreno – da imaš bar melodiju, svejedno da li je rock, balada, pop… I tamo je sve isto kao kod ovih naših ovde. Samo pričaju nešto, prete, deru se, tako da sam mišljenja da ovi naši uopšte nisu daleko od njih. Ceo svet je primio nekakvu laku zajebanciju s ulice i sve je na istu foru. Valjda ovi menadžeri neće više da plaćaju šta li? Pozovu nekog crnca s ulice, daju mu da to ispriča i gotovo. Što bi davao dvadeset miliona Ray-u Charles-u ili nekom sličnom. Sećas se uostalom i ti kakva je muzika nekada bila. Blood Sweat And Tears i svi ti jazz rock sastavi…to su bili aranžmani, sviralo se ozbiljno.
1968. postao si pevač Korni grupe. S njima snimaš i svoj prvi singl sa kompozicijama “Čovek i pas” i “Cigu-ligu”. Bila je to prva ploča Korni grupe, a takodje i tvoja.
Ma to smo ovde u radiu snimili (Radio Beograd, op. aut.), Bata je imao ideju da od mene stvori pevača ili ne-znam-ti-šta. Bata je jako korektan čovek i ima sjajno obrazovanje, što je suština. Radio je s dobrim sastavima po Sarajevu tako da ima ogromno iskustvo. On je mene izbacio iz grupe i ja sam mu zbog toga zahvalan ceo život…ha ha! Pa nije ni smeo da mi kaže da me je izbacio, nego poslao tvog kolegu Rašu Petrovića sa dvestadvojke. Raša je “satelit” uvek bio. I dodje on u “Sunce” gde sam ja svakog podneva “cirkao”, onako s nekim medaljonom, hipik čovek i počne: “E znaš matori, da ti kažem, Bata je rekao…”. Ma beži tamo, oteram ga ja. Šta si ti, neki posrednik?
Pevao si i u mjuziklu “Kosa” koji je premijerno izveden 20. marta 69. u Ateljeu 212. To je jedna od tvojih mnogobrojnih aktivnosti ali pozorište te nije previše privuklo, čini se?
Ma ja sam tu bio kao ‘domaći”, Atelje mi je preko puta kuće. Ja sam tu sedeo u bifeu i pre nego što sam pevao kod njih. Pošto je bila hipi predstava ja sam kao i svi ostali glumci bio bos, pa često tako prethrčim do kuće da nesto prezalogajim. Ako se zadržim malo više Mira Trailović se dere s druge strane: Anka! – zove moju kevu. Gde ti je onaj ludak? Stoji ispred Ateljea i zove, majke mi. Ništa što je nevidjena gužva, čekalo se u redu za karte. Takva je Mira, lakše joj to bilo nego da zove telefonom. Keva joj odgovara: Šta mene juriš, ti ga plaćaš? Ali nisam se “palio” na tu glumu, ma nisam se palio ni za šta!
1974. si bio pevač u grupi “Oliver”…
Ma oni su bili moja pratnja, ha ha!
Oliver Mandić je ovde iz našeg komšiluka , iz Užica, a i gitarista te grupe takodje…
Jeste, Rista…pamtim Ristu, jel’ ga vidjas negde?
Odavno je na Novom Zelandu.
Aaa, on je odlično svirao gitaru. Sećam se, mlad čovek, baš me iznenadio. Ali je mnogo bio miran za rokera.
Negde sam pročitao da se tvoj pogled na muziku bitno izmenio kada si prvi put prisustvovao koncertu grupe Blood, Sweat And Tears. Sta je to što te je fasciniralo kod njih?
Pa znaš kako, uglavnom smo ovde slušali taj gitarski rock i ja nisam bio “blizak” sa tim nekim džezom… Ali i dan-danas se sećam… To je bilo na Tašmajdanu, još je bio dan kada su počinjali. I izašao je onaj pevač, dva metra ima, pipa nešto one instrumente, ustvari već počinje koncert i ja sam mislio da je on nekakav nosač, kolika je to konjina bila. I kad je to grunulo! Četri duvača, tačno se sećam, to se sve srušilo, a rock drajv i pevač koji je pevao onako “crno”. Rek’o, Bog te video, pa da li je moguće da ovako nešto postoji! Taj me je koncert sasvim preokrenuo i već nakon toga počeo sam pomalo da slušam džez. I dan-dans mi je to omiljen sastav.
Bio si član i u grupi Opus?
Jeste, sa Mivetom (Mive Okrugić klavijaturista, svojevremeno član više beogradskih sastava, izmedju ostalih i Yu grupe, op. aut.) smo nešto vežbali. Mive je valjda “potplatio” nekog da bi snimio tu ploču, pa nije imao ko da mu peva. I ja mu kažem, daj bar neki dinar! On je izvadio nešto nemam pojma, ne sećam se više. Snimio sam to za jednu noć i ako mi veruješ nikada više to nisam čuo! Najbolje od svega što je na tom LP-iju, je omot. To je uradio Draga S. Stefanović, koji je i Dugmetu radio, a posle je otišao na Jamajku i strašno se “probio”. Čuo sam da je i Stonesima radio omote ploča. Čak mi se jednom javio telefonom pre petnaestak godina, što me začudilo jer nismo bili neki prijatelji, pa otuda znam da je tamo. Opasan tip. Tako da je omot Opusa odličan, a unutra nema ništa, da znaš. To je sačuvaj Bože!
Ono što je karakteristično za tvoja tri albuma, jeste da su na njima pored obrada bile i neke nove pesme, a muzičari koji su tu svirali su stvarno od imena i zanata što bi rekli, često iz sveta džeza.
Pa mora se, “kilometraža” je iza mene. Još kao klinac sam se ubacivao medju ove starije muzičare. Nešto sam i naučio, verovatno manje nego što mislim, ha ha. A ti džezeri sa kojima sam saradjivao su bili “dugoprugaši”, a pošto ja volim da pijem, valjda je to poznato, o tome ne treba da pričam, ovi rokeri ne mogu to da izdrže, brate. Oni tamo oko ponoći negde pate za devojkom, a ovi matorci “krkaju” do ujutro. Mnogo su mi se svideli, to je zajebanicija, ovamo-onamo. Tako da su mi iskreno rečeno i kroz tu kafanu više odgovarali pa sam i muzički ukus na taj način formirao. Ipak nisam nikad napustio ove moje rokere “ajgire”, voleo sam s njima da “krkam”. dok sam imao snage.
Objavio si tri knjige. “Kako je umro Baš čelik”, “Voz za jednu bitangu” sa Okloplopčićem i Tirnanićem “Beogradske priče”. Piseš li još nešto?
Sad ću ja pred smrt valjda još nešto napisati. (smeh)
E sad…
Pa nema brate, vidiš šta me sve zadesilo. Rešio sam da ovu zimu nešto radim, da malo kuckam, da prenesem neka dogadjanja od 9. marta do danas. Ne bi ono ranije dirao, nema tu šta. Probaću da malo to ozbiljnije radim.
Bio si član DEPOS-a…
Jesam, nije mi ništa bilo strano. Pa je čak g’osn Voja hteo da me stavi u Skupštinu. to nisam mogao da prihvatim. Kažem, jebote pusti, gde Arkan i ja da budemo zajedno. Stvarno će ljudi da dignu bunu. Ne kajem se zbog te odluke. Nisam ništa nikom uzeo, nisam nikog zajebao…
Pisao si scenario za film “Poslednji krug u Monci”.
Jesam. Taj mi film “na nos” izašao, burazeru.
Zašto?
Pa sad ovaj drugi deo dok sam radio, već me je bolest uhvatila i onda su neki foliranti tu došli i svašta su tu pisali. Nisam loše prošao, ali i ne pratim to više. Prvi deo je bio, onako, iz duše.
Priredio si i monografiju pod naslovom “Njima samim” u kojoj se nalazi ono što je zapisivao glumac Zoran Radmilović.
To mi je mnogo drago da sam uradio, ali na žalost o tome se malo zna. Nakon što je Zoran umro ja sam od Divne, njegove supruge, dobio pune dve kese beležaka. Ne znam zasto je to donela baš meni, ali samo je rekla – Evo, on bi voleo da imaš to. Bilo je tu slika, njegovih rukopisa. On je pisao, a da to niko nije ni znao. Ja uz njenu dozvolu to sredim, napravim odabir i za mesec dana to bude gotovo i “Telegraf” i pokojni Ćuruvija su to objavili. Inače, naziv monografiji je dao Muci, režiser, danas takodje pokojni. Pitao sam ga – Je li bre, kako ovo da nazovem? Nisam verovao da ćes to da uradiš, kaže on, pa “Njim samim”! I tako je i ostalo. Drago mi je da sam to uradio, Zoki je to i zaslužio. Ja sam bio njegov pulen i prijatelj, ali ne pričam mnogo o tome, pošto sada vidim da su svi “sa svima” bili prijatelji.
Šta ti je od svega ovoga što si radio ipak najviše priraslo srcu, je li to ipak muzika?
Da, pevanje mi je ipak najvažnije. Uostalom gde god odeš čućes nešto dobro. Da l’ su to crnci da l’ belci, muzika je najveća umetnost. Iz mog glasa se vidi ta “kilometraža”. Kažu mi, e imaš već šezdeset godina. Ja kažem imam 120! Kako? – pitaju. Pa živeo sam i noću. Duplo!
mar 29 2011
Intervju s Preletom (’48-’07) iz 2006.
DUŠAN PRELEVIĆ PRELE
(11. nov. 1948 – 28. jul 2007.)
Prele, u serijalu ovih emisija sa mnogim sagovornicima smo pretresali kako beogradsku tako i ex YU rock scenu, pa sam mišljenja da i ti itekako imaš šta o tome da kažeš. Mnogi govore da je ta scena 60-ih godina bila vrlo blizu britanskoj. Interesuje me tvoj stav o svemu tome.
Pa sad… kako sam mator, pa se često i setim. Ako govorimo o samom početku 60-ih godina, ili čak možda 1958. bio je ovde neki sastav “Alasi”, znači sa dolaskom električne gitare, kao i u Americi uostalom, i ovde je sve počelo. Ali mišljenja sam da je jedan pravi upliv r’n’r na ove prostore omogućio Nikola Karaklajić. Mnogo je pomogao tim ljudima i donošenjem i puštanjem tih ploča pa smo svi mogli videti da to nije neka “šarena laža”, da to postoji.
Bio si član grupa Orkani, Juniori, potom Siluete Tomija Sovilja, Vizija… verujem da i dan-danas pratiš muziku. Ako je istina da smo nekada muzički bili daleko bliže svetskim zbivanjima, šta nas je po tvom mišljenju udaljilo od svega toga?
Pratim muziku, sad je TV glavna fora, a to je ustvari najgore što može da ti se desi. Nekada smo slušali muziku, sada je”gledamo”. Sad ti kako hoćes, ali ja mislim da se to ništa nije udaljilo. Pa pogledaj ceo svet – svi vrte dupe! Evo pogledam ponekad ovaj MTV, pa tamo nemaš pesmu već šest godina! Hajde da govorimo iskreno – da imaš bar melodiju, svejedno da li je rock, balada, pop… I tamo je sve isto kao kod ovih naših ovde. Samo pričaju nešto, prete, deru se, tako da sam mišljenja da ovi naši uopšte nisu daleko od njih. Ceo svet je primio nekakvu laku zajebanciju s ulice i sve je na istu foru. Valjda ovi menadžeri neće više da plaćaju šta li? Pozovu nekog crnca s ulice, daju mu da to ispriča i gotovo. Što bi davao dvadeset miliona Ray-u Charles-u ili nekom sličnom. Sećas se uostalom i ti kakva je muzika nekada bila. Blood Sweat And Tears i svi ti jazz rock sastavi…to su bili aranžmani, sviralo se ozbiljno.
1968. postao si pevač Korni grupe. S njima snimaš i svoj prvi singl sa kompozicijama “Čovek i pas” i “Cigu-ligu”. Bila je to prva ploča Korni grupe, a takodje i tvoja.
Ma to smo ovde u radiu snimili (Radio Beograd, op. aut.), Bata je imao ideju da od mene stvori pevača ili ne-znam-ti-šta. Bata je jako korektan čovek i ima sjajno obrazovanje, što je suština. Radio je s dobrim sastavima po Sarajevu tako da ima ogromno iskustvo. On je mene izbacio iz grupe i ja sam mu zbog toga zahvalan ceo život…ha ha! Pa nije ni smeo da mi kaže da me je izbacio, nego poslao tvog kolegu Rašu Petrovića sa dvestadvojke. Raša je “satelit” uvek bio. I dodje on u “Sunce” gde sam ja svakog podneva “cirkao”, onako s nekim medaljonom, hipik čovek i počne: “E znaš matori, da ti kažem, Bata je rekao…”. Ma beži tamo, oteram ga ja. Šta si ti, neki posrednik?
Pevao si i u mjuziklu “Kosa” koji je premijerno izveden 20. marta 69. u Ateljeu 212. To je jedna od tvojih mnogobrojnih aktivnosti ali pozorište te nije previše privuklo, čini se?
Ma ja sam tu bio kao ‘domaći”, Atelje mi je preko puta kuće. Ja sam tu sedeo u bifeu i pre nego što sam pevao kod njih. Pošto je bila hipi predstava ja sam kao i svi ostali glumci bio bos, pa često tako prethrčim do kuće da nesto prezalogajim. Ako se zadržim malo više Mira Trailović se dere s druge strane: Anka! – zove moju kevu. Gde ti je onaj ludak? Stoji ispred Ateljea i zove, majke mi. Ništa što je nevidjena gužva, čekalo se u redu za karte. Takva je Mira, lakše joj to bilo nego da zove telefonom. Keva joj odgovara: Šta mene juriš, ti ga plaćaš? Ali nisam se “palio” na tu glumu, ma nisam se palio ni za šta!
1974. si bio pevač u grupi “Oliver”…
Ma oni su bili moja pratnja, ha ha!
Oliver Mandić je ovde iz našeg komšiluka , iz Užica, a i gitarista te grupe takodje…
Jeste, Rista…pamtim Ristu, jel’ ga vidjas negde?
Odavno je na Novom Zelandu.
Aaa, on je odlično svirao gitaru. Sećam se, mlad čovek, baš me iznenadio. Ali je mnogo bio miran za rokera.
Negde sam pročitao da se tvoj pogled na muziku bitno izmenio kada si prvi put prisustvovao koncertu grupe Blood, Sweat And Tears. Sta je to što te je fasciniralo kod njih?
Pa znaš kako, uglavnom smo ovde slušali taj gitarski rock i ja nisam bio “blizak” sa tim nekim džezom… Ali i dan-danas se sećam… To je bilo na Tašmajdanu, još je bio dan kada su počinjali. I izašao je onaj pevač, dva metra ima, pipa nešto one instrumente, ustvari već počinje koncert i ja sam mislio da je on nekakav nosač, kolika je to konjina bila. I kad je to grunulo! Četri duvača, tačno se sećam, to se sve srušilo, a rock drajv i pevač koji je pevao onako “crno”. Rek’o, Bog te video, pa da li je moguće da ovako nešto postoji! Taj me je koncert sasvim preokrenuo i već nakon toga počeo sam pomalo da slušam džez. I dan-dans mi je to omiljen sastav.
DUŠAN PRELEVIĆ – Hoću da pamtiš (1980) by lajso
Bio si član i u grupi Opus?
Jeste, sa Mivetom (Mive Okrugić klavijaturista, svojevremeno član više beogradskih sastava, izmedju ostalih i Yu grupe, op. aut.) smo nešto vežbali. Mive je valjda “potplatio” nekog da bi snimio tu ploču, pa nije imao ko da mu peva. I ja mu kažem, daj bar neki dinar! On je izvadio nešto nemam pojma, ne sećam se više. Snimio sam to za jednu noć i ako mi veruješ nikada više to nisam čuo! Najbolje od svega što je na tom LP-iju, je omot. To je uradio Draga S. Stefanović, koji je i Dugmetu radio, a posle je otišao na Jamajku i strašno se “probio”. Čuo sam da je i Stonesima radio omote ploča. Čak mi se jednom javio telefonom pre petnaestak godina, što me začudilo jer nismo bili neki prijatelji, pa otuda znam da je tamo. Opasan tip. Tako da je omot Opusa odličan, a unutra nema ništa, da znaš. To je sačuvaj Bože!
Pa mora se, “kilometraža” je iza mene. Još kao klinac sam se ubacivao medju ove starije muzičare. Nešto sam i naučio, verovatno manje nego što mislim, ha ha. A ti džezeri sa kojima sam saradjivao su bili “dugoprugaši”, a pošto ja volim da pijem, valjda je to poznato, o tome ne treba da pričam, ovi rokeri ne mogu to da izdrže, brate. Oni tamo oko ponoći negde pate za devojkom, a ovi matorci “krkaju” do ujutro. Mnogo su mi se svideli, to je zajebanicija, ovamo-onamo. Tako da su mi iskreno rečeno i kroz tu kafanu više odgovarali pa sam i muzički ukus na taj način formirao. Ipak nisam nikad napustio ove moje rokere “ajgire”, voleo sam s njima da “krkam”. dok sam imao snage.
Objavio si tri knjige. “Kako je umro Baš čelik”, “Voz za jednu bitangu” sa Okloplopčićem i Tirnanićem “Beogradske priče”. Piseš li još nešto?
Sad ću ja pred smrt valjda još nešto napisati. (smeh)
E sad…
Pa nema brate, vidiš šta me sve zadesilo. Rešio sam da ovu zimu nešto radim, da malo kuckam, da prenesem neka dogadjanja od 9. marta do danas. Ne bi ono ranije dirao, nema tu šta. Probaću da malo to ozbiljnije radim.
Bio si član DEPOS-a…
Jesam, nije mi ništa bilo strano. Pa je čak g’osn Voja hteo da me stavi u Skupštinu. to nisam mogao da prihvatim. Kažem, jebote pusti, gde Arkan i ja da budemo zajedno. Stvarno će ljudi da dignu bunu. Ne kajem se zbog te odluke. Nisam ništa nikom uzeo, nisam nikog zajebao…
Pisao si scenario za film “Poslednji krug u Monci”.
Jesam. Taj mi film “na nos” izašao, burazeru.
Zašto?
Pa sad ovaj drugi deo dok sam radio, već me je bolest uhvatila i onda su neki foliranti tu došli i svašta su tu pisali. Nisam loše prošao, ali i ne pratim to više. Prvi deo je bio, onako, iz duše.
Priredio si i monografiju pod naslovom “Njima samim” u kojoj se nalazi ono što je zapisivao glumac Zoran Radmilović.
To mi je mnogo drago da sam uradio, ali na žalost o tome se malo zna. Nakon što je Zoran umro ja sam od Divne, njegove supruge, dobio pune dve kese beležaka. Ne znam zasto je to donela baš meni, ali samo je rekla – Evo, on bi voleo da imaš to. Bilo je tu slika, njegovih rukopisa. On je pisao, a da to niko nije ni znao. Ja uz njenu dozvolu to sredim, napravim odabir i za mesec dana to bude gotovo i “Telegraf” i pokojni Ćuruvija su to objavili. Inače, naziv monografiji je dao Muci, režiser, danas takodje pokojni. Pitao sam ga – Je li bre, kako ovo da nazovem? Nisam verovao da ćes to da uradiš, kaže on, pa “Njim samim”! I tako je i ostalo. Drago mi je da sam to uradio, Zoki je to i zaslužio. Ja sam bio njegov pulen i prijatelj, ali ne pričam mnogo o tome, pošto sada vidim da su svi “sa svima” bili prijatelji.
Šta ti je od svega ovoga što si radio ipak najviše priraslo srcu, je li to ipak muzika?
Da, pevanje mi je ipak najvažnije. Uostalom gde god odeš čućes nešto dobro. Da l’ su to crnci da l’ belci, muzika je najveća umetnost. Iz mog glasa se vidi ta “kilometraža”. Kažu mi, e imaš već šezdeset godina. Ja kažem imam 120! Kako? – pitaju. Pa živeo sam i noću. Duplo!
Intervju: Goran Živanović
Objavio Branimir Lokner • Intervju •