Od trenutka kada su izbacili svoj prvi EP Waking The Dead (2006.) postalo je jasno da The Mothership Orchestra svojim muzičkim izrazom nude nešto što nije svakidašnja pojava na domaćoj muzičkoj sceni, pogotovo ne za grupu koja dolazi iz Požege, malog mesta u Zapadnoj Srbiji. Naravno, to nije ostalo bez odjeka, pa njihove kompozije kao što su “Then She Kissed Him” i “When The Sun Wants To Show (Something You Don’t Know)” ubrzo dolaze na vrh lista popularnosti domaće scene, a TV Metropolis ih proglašava za muzičko otkriće 2006. godine. Sledi niz koncerata širom zemlje, a 2007. njihova kompozicija “Then She Kissed Him” je uvrštena na kompilaciju “Jutro će promeniti sve” (PGP RTS), kojom je predstavljena nova srpska scena. Jula 2010. objavljen je njihov debi album “Song For You”, čija je promocija u toku, pa sam o svemu tome popričao sa Lazarom Šijakom, kompozitorom, tekstopiscem i vokalnim solistom grupe.
The Mothership Orchestra smatram za poprilično izdvojenu pojavu na domaćoj aktuelnoj muzičkoj sceni. Otkuda crpite inspiraciju za tu neku posebnost?
Svi jako puno slušamo muziku i to žanrovski različitu. Često jedan drugog pozovemo telefonom uz konstataciju: “Eee, otkrio sam nešto novo!” Kao što su nas nekad učili nastavnici, mene i tebe, bogami, poprilično, u smislu: “Ako hoćete da pišete dobre sastave, morate puno knjiga da čitate”, ili šta već. Dakle slušanje je jako važno, mora da se bude u tome.
Već svojim prvim izdanjima The Mothership Orchestra skreće pažnju na sebe…
Pa, to je bilo 2006. i 2007. godine. To su dva EP-ja koja su u tom periodu izašla i koja su relativno jako dobro prošla.
Da li ti se čini da je taj povoljni momenat nakon dva EP-ija trebalo maksimalno iskoristiti i publici što pre ponuditi album. Da li je do izlaska albuma napravljena prevelika pauza i koliko sve to ima uticaja na ono što radite?
Pa, verovatno će se sad neko možda naljutiti pošto ću ja to nazvati nekim “srpskim sindromom”, odnosno uvek kad nešto “krene” onda se ulenje ljudi, a to smo i mi uradili. Bilo je tu još razloga, ali to su ipak samo opravdanja. Znači treba reći – ulenjili smo se prilično i opustili, a to je kao što sam malopre rekao taj “srpski sindrom!” Umesto da odmah dodjes tamo gde ti je i mesto, ti sačekaš malo. Znaš, ne valja odmah da se penješ, a već si na tim stepenicama. I onda sledi ono – ne, ne, znam da me gore čeka stolica, ali ću ipak ostati malo na ovom medjupodestu, da se tu odmorim malo. U taj sindrom po meni spada i strah od uspeha, strah od ovoga, strah od onoga. Kada se sedi onda su uglavnom svi najpametniji. Možda sam ja u tome najgori, možda otprilike najviše ja lenstvujem.
Hajde da se dotaknemo albuma “Song For You”. Na disku je zastupljeno devet kompozicija. Dve su sa Vaših ranijih izdanja, medjutim ovde su donekle prearanžirane.
Da, “When The Sun Wants To Show” (Something You Don’t Know) i “Then She Kissed Him”. One jesu možda drugačije u smislu da su ih delimično neki drugi ljudi odsvirali u odnosu na verzije sa EP-ja. Na primer, tamo se ne pojavljuje fagot, a ovde je zastupljen i slično. To je radjeno, eto, da se ipak nešto promeni, da ne bude sve isto kao pre nekoliko godina. No, te kompozicije već imaju neku svoju priču i one se po toj nekoj mojoj koncepciji uklapaju u ostalih sedam pesama sa albuma, pa smo smo odlučili da ih ponovo snimimo.
U toku snimanja albuma u bendu je bilo sedam članova, uz brojne goste koji su na svoj način dali doprinos čitavoj priči. Šta se u medjuvremenu promenilo?
Da, da, imamo nove članove, to su: gospodin Bojan Palikuća koji svira harmoniku, a sviraće i par drugih instrumenata; sa nama sada svira i Voja Jocić, naš drugar, on je na klaviru i fagotu i gospodjica Ivana Smolović na vokalima. Znači u odnosu na trenutak kada je radjen album, imamo te tri promene.
Pomenuh malopre da ste prilikom snimanja albuma pozvali i više gostiju?
To su uglavnom naši drugari koji su pomogli čitavu priču. Voja je recimo svirao i na albumu, ali tada nije bio stalni član benda.
U studiju ste napravili jednu dosta kompleksnu zvučnu sliku. Kako tu situaciju rešavate na Vašim živim nastupima?
Vrlo jednostavno. Evo sada smo svirali u Novom Sadu lagano, nas devet. Za sve te stvari mi čak imamo, zahvaljujući napretku tehnologije i te semplove, tako da sam ja u suštini zadovoljan, a i ovi drugi kažu da je poprilično verno odsviran album na toj svirci u Novom Sadu. To je inače bio i prvi zvaničan nastup u ovoj novoj postavi.
Mada znam da te nervira pitanje koje ću sada da ti postavim, ipak ću da te pitam…
Engleski jezik je l’?
Da. Dosta ljudi misli da je i to nešto što neizostavno treba da promenite, kada su tekstovi u pitanju.
Naš zajednički prijatelj Vladimir Janković kaže kako mnogi smatraju da je to kao vožnja pod ručnom kočnicom!
(smeh)Zanimljivo! Pa, kakvo je tvoje mišljenje, s obzirom da upravo ti pišeš tekstove?
Ja ne mislim da je tako, ali Bože moj, svako ima pravo da misli šta god hoće. Valjda svi težimo tome da Srbija bude deo sveta, pa bi voleo da saznam zašto neki ljudi koji dolaze iz Švedske, Norveške ili odakle već, nemaju potrebu da daju odgovor na to pitanje. Uostalom, moje mišljenje je da je to jedna totalno nevažna stvar. I opet ću ponoviti po ko zna koji put – od ranog jutra kada se čovek probudi u Srbiji, pa sve do večeri kad krene na počinak, čak i posle kad sanja, upotrebljava neke reči koje nam dolaze iz tog “omraženog” anglosaksonskog jezika, pa onda ne vidim u čemu je problem. Zbog toga ja, kad počnemo da pričamo o računarima recimo, nekim ljudima imam običaj da kažem: nije PS, nego LR – lični računar! Pa dodjemo do onog “po difoltu” ili “da šerujemo”, što je potpuno nakaradan jezik. Ja ne vidim zašto bi onda bio problem da neko kaže “volim te” na engleskom jeziku. Ili je možda bolje reći “lovingujem te” ili “lovujem te”. Super je to što smeta ljudima, meni je to jako interesantna stvar. Sve je u redu znači, samo smeta engleski jezik. Jeee, onda je to odlično!
Ko je potpisan kao izdavač albuma “Song For You”?
Album je izašao kao besplatno izdanje za skidanje odnosno spuštanje sa medjumreže, da upotrebljavam srpske reči, hoću reći izašao je za diskografsku kuću “Silos” koja je deo Web magazina Popboks, a Monit rekords je izbacio to “fizičko” izdanje.
Prvi album je konačno iza vas. To zašlužuje i neki samokritičan komentar?
Pa, ja sam relativno zadovoljan jer je on uz sve svoje manjkavosti “odradio” svoju priču, evo za koji dan će izaći i jedan remiks kao totalno iznenadjenje i mislim da će to biti poslednji singl sa albuma. Sa njega je do sada “skinuto” šest pesama koje su mahom bile prve na raznoraznim top listama, a očekujem da će i ova sedma slično proći. Mada da budem iskren ja to više i ne pratim u toj meri, u kojoj sam to nekada možda radio. Znaš, kada se prvi put nešto dogodi onda je to jako interesantno, kasnije ipak nema tolikog uzbudjenja. Recimo odlično se sećam, to je bilo neke 2006. godine – mi sad čekamo kada će “Then She Kissed Him” da bude prva. Kada se to i dogodilo, bila je prava žurka! Nakon toga sve to malo drugačije posmatraš. Kao što nikada ne mogu zaboraviti svoju prvu devojku.
Pomenuo si taj promotivni koncert u Novom Sadu. Znaš li još neke datume koji su u ovom trenutku izvesni kada su vaši nastupi u pitanju?
Prvo smo imali promociju albuma ovde u Požegi, zatim u Beogradu, pa u Novom Sadu. Ono što za sada mogu da potvrdim je da 8. aprila sviramo u novosadskom studiju “M” gde će biti napravljen i video zapis; 1. maja na Paliću, zatim petog sviramo u Zagrebu u KSET-u, sedmog u Nišu u klubu “Feedback” i trebalo bi da bude 24. aprila svirka u “Crnoj kući” u Novom Sadu. Ovih dana će kao iznenadjenje biti organizovan i jedan naš nastup u Beogradu, no za sada o tome ne mogu više reći. Što se Zagreba tiče, karte su već u prodaji.
Možes li da navedeš neke bendove na domaćoj sceni sa kojima saradjujete ili ih smatrate odgovarajućim za zajedničke nastupe?
Pa oni sa kojima se puno družimo i sa kojima se susrećemo u nekim našim svakodnevnim pričama, bez obzira što su nam muzički izrazi totalno ražličiti što u krajnjoj liniji i volim, su grupe – “Ika”, “Ventolin” i “Lula Mae”. Medjusobno se čak i preplićemo sa nekakvim članstvom, a ova imena su ono što negde i šlušam u domaćoj muzici… Svidja mi se recimo i novi singl grupe “Intruder”, sa kojima takodje imamo odredjenu povezanost. Ne znam šta još? Morao bi sad da se prisetim. Uglavnom to su domaći sastavi koji mi se muzički svidjaju, pa je iz toga proisteklo i to naše druženje.
Šta šlušas ovih dana?
Uuuuu! Juče sam “skinuo” “Dntel”, to je jedan elektronski sastav koji je izmedju ostalog uradio i neke remikse od Enye, to trenutno slušam. Zatim “Penguin Cafe Orchestra”. Čak mogu da se pohvalim da je jedan moj veliki prijatelj celog života želeo da svira u “Penguin Cafe-u” i onda me je pre nekih 7-8 meseci javio da je konačno ispunio svoj životni san.
Kakvi su planovi, odnosno šta je to što uskoro možemo da očekujemo od The Mothership Orchestra? Mi ćemo uskoro početi da snimamo drugi album. Iskreno se nadam da će to biti negde sredinom leta, što bi omogoćilo da se on i pojavi do kraja ove godine. Te pesme već dve godine sviramo na koncertima, a sviramo čak i neke sa tog nekog trećeg, imaginarnog albuma. Sve je to kod nas na neki način “dugo ležalo”, dok se konačno nije pojavio taj prvi album. Mi smo u medjuvremenu svašta radili, tako da sada imamo “tonu” nekih novih pesama.
U kojoj meri su one slične ili se možda razlikuju u odnosu na ovo što ste do sada snimili?
Pesme su malo drugačije, ili bolje da kažem da je sam sistem rada drugačiji. Koristimo malo i elektronike i još ponešto, ali u suštini bitno je da ljudi koji nekoliko godina posećuju naše koncerte već znaju te pesme i svidjaju im se, što je valjda nekakav pokazatelj.
mar 25 2011
Lazar Šijak (TMO): “Kada se sedi onda su svi najpametniji”
The Mothership Orchestra smatram za poprilično izdvojenu pojavu na domaćoj aktuelnoj muzičkoj sceni. Otkuda crpite inspiraciju za tu neku posebnost?
Svi jako puno slušamo muziku i to žanrovski različitu. Često jedan drugog pozovemo telefonom uz konstataciju: “Eee, otkrio sam nešto novo!” Kao što su nas nekad učili nastavnici, mene i tebe, bogami, poprilično, u smislu: “Ako hoćete da pišete dobre sastave, morate puno knjiga da čitate”, ili šta već. Dakle slušanje je jako važno, mora da se bude u tome.
Već svojim prvim izdanjima The Mothership Orchestra skreće pažnju na sebe…
Pa, to je bilo 2006. i 2007. godine. To su dva EP-ja koja su u tom periodu izašla i koja su relativno jako dobro prošla.
Pa, verovatno će se sad neko možda naljutiti pošto ću ja to nazvati nekim “srpskim sindromom”, odnosno uvek kad nešto “krene” onda se ulenje ljudi, a to smo i mi uradili. Bilo je tu još razloga, ali to su ipak samo opravdanja. Znači treba reći – ulenjili smo se prilično i opustili, a to je kao što sam malopre rekao taj “srpski sindrom!” Umesto da odmah dodjes tamo gde ti je i mesto, ti sačekaš malo. Znaš, ne valja odmah da se penješ, a već si na tim stepenicama. I onda sledi ono – ne, ne, znam da me gore čeka stolica, ali ću ipak ostati malo na ovom medjupodestu, da se tu odmorim malo. U taj sindrom po meni spada i strah od uspeha, strah od ovoga, strah od onoga. Kada se sedi onda su uglavnom svi najpametniji. Možda sam ja u tome najgori, možda otprilike najviše ja lenstvujem.
Hajde da se dotaknemo albuma “Song For You”. Na disku je zastupljeno devet kompozicija. Dve su sa Vaših ranijih izdanja, medjutim ovde su donekle prearanžirane.
Da, “When The Sun Wants To Show” (Something You Don’t Know) i “Then She Kissed Him”. One jesu možda drugačije u smislu da su ih delimično neki drugi ljudi odsvirali u odnosu na verzije sa EP-ja. Na primer, tamo se ne pojavljuje fagot, a ovde je zastupljen i slično. To je radjeno, eto, da se ipak nešto promeni, da ne bude sve isto kao pre nekoliko godina. No, te kompozicije već imaju neku svoju priču i one se po toj nekoj mojoj koncepciji uklapaju u ostalih sedam pesama sa albuma, pa smo smo odlučili da ih ponovo snimimo.
U toku snimanja albuma u bendu je bilo sedam članova, uz brojne goste koji su na svoj način dali doprinos čitavoj priči. Šta se u medjuvremenu promenilo?
Da, da, imamo nove članove, to su: gospodin Bojan Palikuća koji svira harmoniku, a sviraće i par drugih instrumenata; sa nama sada svira i Voja Jocić, naš drugar, on je na klaviru i fagotu i gospodjica Ivana Smolović na vokalima. Znači u odnosu na trenutak kada je radjen album, imamo te tri promene.
Pomenuh malopre da ste prilikom snimanja albuma pozvali i više gostiju?
To su uglavnom naši drugari koji su pomogli čitavu priču. Voja je recimo svirao i na albumu, ali tada nije bio stalni član benda.
U studiju ste napravili jednu dosta kompleksnu zvučnu sliku. Kako tu situaciju rešavate na Vašim živim nastupima?
Vrlo jednostavno. Evo sada smo svirali u Novom Sadu lagano, nas devet. Za sve te stvari mi čak imamo, zahvaljujući napretku tehnologije i te semplove, tako da sam ja u suštini zadovoljan, a i ovi drugi kažu da je poprilično verno odsviran album na toj svirci u Novom Sadu. To je inače bio i prvi zvaničan nastup u ovoj novoj postavi.
Mada znam da te nervira pitanje koje ću sada da ti postavim, ipak ću da te pitam…
Engleski jezik je l’?
Da. Dosta ljudi misli da je i to nešto što neizostavno treba da promenite, kada su tekstovi u pitanju.
Naš zajednički prijatelj Vladimir Janković kaže kako mnogi smatraju da je to kao vožnja pod ručnom kočnicom!
(smeh) Zanimljivo! Pa, kakvo je tvoje mišljenje, s obzirom da upravo ti pišeš tekstove?
Ja ne mislim da je tako, ali Bože moj, svako ima pravo da misli šta god hoće. Valjda svi težimo tome da Srbija bude deo sveta, pa bi voleo da saznam zašto neki ljudi koji dolaze iz Švedske, Norveške ili odakle već, nemaju potrebu da daju odgovor na to pitanje. Uostalom, moje mišljenje je da je to jedna totalno nevažna stvar. I opet ću ponoviti po ko zna koji put – od ranog jutra kada se čovek probudi u Srbiji, pa sve do večeri kad krene na počinak, čak i posle kad sanja, upotrebljava neke reči koje nam dolaze iz tog “omraženog” anglosaksonskog jezika, pa onda ne vidim u čemu je problem. Zbog toga ja, kad počnemo da pričamo o računarima recimo, nekim ljudima imam običaj da kažem: nije PS, nego LR – lični računar! Pa dodjemo do onog “po difoltu” ili “da šerujemo”, što je potpuno nakaradan jezik. Ja ne vidim zašto bi onda bio problem da neko kaže “volim te” na engleskom jeziku. Ili je možda bolje reći “lovingujem te” ili “lovujem te”. Super je to što smeta ljudima, meni je to jako interesantna stvar. Sve je u redu znači, samo smeta engleski jezik. Jeee, onda je to odlično!
Ko je potpisan kao izdavač albuma “Song For You”?
Album je izašao kao besplatno izdanje za skidanje odnosno spuštanje sa medjumreže, da upotrebljavam srpske reči, hoću reći izašao je za diskografsku kuću “Silos” koja je deo Web magazina Popboks, a Monit rekords je izbacio to “fizičko” izdanje.
Prvi album je konačno iza vas. To zašlužuje i neki samokritičan komentar?
Pa, ja sam relativno zadovoljan jer je on uz sve svoje manjkavosti “odradio” svoju priču, evo za koji dan će izaći i jedan remiks kao totalno iznenadjenje i mislim da će to biti poslednji singl sa albuma. Sa njega je do sada “skinuto” šest pesama koje su mahom bile prve na raznoraznim top listama, a očekujem da će i ova sedma slično proći. Mada da budem iskren ja to više i ne pratim u toj meri, u kojoj sam to nekada možda radio. Znaš, kada se prvi put nešto dogodi onda je to jako interesantno, kasnije ipak nema tolikog uzbudjenja. Recimo odlično se sećam, to je bilo neke 2006. godine – mi sad čekamo kada će “Then She Kissed Him” da bude prva. Kada se to i dogodilo, bila je prava žurka! Nakon toga sve to malo drugačije posmatraš. Kao što nikada ne mogu zaboraviti svoju prvu devojku.
Pomenuo si taj promotivni koncert u Novom Sadu. Znaš li još neke datume koji su u ovom trenutku izvesni kada su vaši nastupi u pitanju?
Prvo smo imali promociju albuma ovde u Požegi, zatim u Beogradu, pa u Novom Sadu. Ono što za sada mogu da potvrdim je da 8. aprila sviramo u novosadskom studiju “M” gde će biti napravljen i video zapis; 1. maja na Paliću, zatim petog sviramo u Zagrebu u KSET-u, sedmog u Nišu u klubu “Feedback” i trebalo bi da bude 24. aprila svirka u “Crnoj kući” u Novom Sadu. Ovih dana će kao iznenadjenje biti organizovan i jedan naš nastup u Beogradu, no za sada o tome ne mogu više reći. Što se Zagreba tiče, karte su već u prodaji.
Možes li da navedeš neke bendove na domaćoj sceni sa kojima saradjujete ili ih smatrate odgovarajućim za zajedničke nastupe?
Pa oni sa kojima se puno družimo i sa kojima se susrećemo u nekim našim svakodnevnim pričama, bez obzira što su nam muzički izrazi totalno ražličiti što u krajnjoj liniji i volim, su grupe – “Ika”, “Ventolin” i “Lula Mae”. Medjusobno se čak i preplićemo sa nekakvim članstvom, a ova imena su ono što negde i šlušam u domaćoj muzici… Svidja mi se recimo i novi singl grupe “Intruder”, sa kojima takodje imamo odredjenu povezanost. Ne znam šta još? Morao bi sad da se prisetim. Uglavnom to su domaći sastavi koji mi se muzički svidjaju, pa je iz toga proisteklo i to naše druženje.
Šta šlušas ovih dana?
Uuuuu! Juče sam “skinuo” “Dntel”, to je jedan elektronski sastav koji je izmedju ostalog uradio i neke remikse od Enye, to trenutno slušam. Zatim “Penguin Cafe Orchestra”. Čak mogu da se pohvalim da je jedan moj veliki prijatelj celog života želeo da svira u “Penguin Cafe-u” i onda me je pre nekih 7-8 meseci javio da je konačno ispunio svoj životni san.
Kakvi su planovi, odnosno šta je to što uskoro možemo da očekujemo od The Mothership Orchestra?
Mi ćemo uskoro početi da snimamo drugi album. Iskreno se nadam da će to biti negde sredinom leta, što bi omogoćilo da se on i pojavi do kraja ove godine. Te pesme već dve godine sviramo na koncertima, a sviramo čak i neke sa tog nekog trećeg, imaginarnog albuma. Sve je to kod nas na neki način “dugo ležalo”, dok se konačno nije pojavio taj prvi album. Mi smo u medjuvremenu svašta radili, tako da sada imamo “tonu” nekih novih pesama.
U kojoj meri su one slične ili se možda razlikuju u odnosu na ovo što ste do sada snimili?
Pesme su malo drugačije, ili bolje da kažem da je sam sistem rada drugačiji. Koristimo malo i elektronike i još ponešto, ali u suštini bitno je da ljudi koji nekoliko godina posećuju naše koncerte već znaju te pesme i svidjaju im se, što je valjda nekakav pokazatelj.
Intervju: Goran Živanović
Objavio Branimir Lokner • Intervju •