U izdanju Lagune upravo se na tržištu pojavila knjiga Majčina ruka našeg poznatog pisca Igora Marojevića. Povod za razgovor s njim leži u kompleksnoj i aktuelnoj temi o kojoj se ćuti više od 60 godina, a tiče se predloga zakona o restituciji i povratka nacionalizovane imovine ovdašnjim folksdojčerima koji su posle Drugog svetskog rata ostali bez imovine i, u najboljem slučaju, morali da napuste Jugoslaviju. Naravno, u skladu sa svojom poetikom, Marojević je Majčinu ruku pisao kao roman o odrastanju u kojem se junoša željan gubljenja nevinosti u Vojvodini krajem sedamdesetih upoznaje sa dve Nemice i iz razgovora sa njima koji je isprva trebalo da vode seksu, saznaje da živi u kući jedne od njih. Tada se pred njim otvara mračni vrtlog istorije… Igor je i kroz ovaj roman provukao temu rokenrola i pojedinačnih pop-referenci kao sastavnog dela svakodnevice, kao što je to učinio u većini prethodnih knjiga, a do sada ih je objavio sedam – romane Obmana Boga (1997), Dvadeset i četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), Šnit (2007, 2008) i Parter (2009, 2010) i knjige priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008). Razgovor smo obavili u bašti restorana Venecije, pored zemunskog keja.
U svom četvrtom romanu simbolično nazvanom Šnit bavio si se, između ostalog, Nemcima. Da li postoji ikakva sličnost u tretmanu ove nacije u Šnitu i Majčinoj ruci?
Majčina ruka, Šnit, Žega i još dva romana koji predstoje ako sve bude u redu sa zdravljem i životom, deo su petoknjižja Etnofikcija, u kojem se bavim sem Srbima, i Špancima i Nemcima, kao trima jedinim evropskim nacijama koje su bile pod sankcijama tokom XX veka. Sad, Šnit tretira saživot Nemaca, Srba i Hrvata u Zemunu kada je ovaj grad službeno pripao NDH, gde su Nemci tada imali faktičku vlast, a Majčina ruka ih tretira kao žrtve, u razdoblju od 1944. do 1948, kada su njihove kuće po Vojvodini i životi mnogih od njih tretirani kao ratna odšteta. Bilo je tu mnogo stradalih nedužnih civila, a broj ukupno pogubljenih Nemaca u tom razdoblju kod nas procenjuje se na oko 60.000. Šnit sam, takođe, pisao kao svojevrstan dug Zemunu, a Majčinu ruku kao odgovor na svoje čuđenje babinoj nemačkoj kući u Vrbasu i tome što na sva moja pitanja o njenim izvornim vlasnicima odgovora nije bilo. Ono što je pak zajedničko za ova dva romana jeste da se bavim tabu temama iz naše istorije: Zemun u NDH odnosno stradanje Nemaca posle Drugog svetskog rata, i što je sama istorija u oba slučaja u pozadini pripovedanja, a tema je u stvari snalaženje individualca u agresivnom kolektivu u nezgodno doba.
Koliko si se u Majčinoj ruci vodio istorijskim činjenicama a koliko maštom?
Mislim da je kod mene odnos činjenice, bilo istorijske bilo autobiografske, vs. potpuna imaginacija, obično pedeset – pedeset. Pošto u pitanju dakle nije striktno istorijski roman, niti čak roman o istoriji, nego o odrastanju jednog u istoriju neupućenog dečaka na koje naglo pada senka istorije, te pošto su činjenice o stradanju Nemaca posle Drugog svetskog rata u srpskoj književnosti gotovo nepoznate, nije bilo potrebe da u Majčinu ruku unosim previše takvih fakata. Međutim, nadam se da sam deo mog dečačkog čuđenja prećutkivanju istine kada sam pitao odakle nama nemačka kuća, kao i deo mog odrastanja i faktografiju grada verodostojno preneo kad god mi je to bila namera.
“…kada sam imao šesnaest godina mnogo sam više čeznuo
za četrdesetogodišnjakinjama nego za vršnjakinjama…”
Zašto se glavni junak, inače šesnaestogodišnjak, zaljubljuje u stariju Nemicu, Sonju, 38-godišnjakinju, a ne u svoju vršnjakinju Hertu?
Pa ne znam, kada sam imao šesnaest godina mnogo sam više čeznuo za četrdesetogodišnjakinjama nego za vršnjakinjama, i sam sam bio vrlo mlad pa mi mladost nije predstavljala nešto za čime valja čeznuti, nego mi je bilo mladosti čak preko glave. Taj deo svoje pubertetske fascinacije sam pokušao da prenesem svom glavnom junaku. Uglavnom, tu zaljubljivanjem u stariju junakinju, Sonju, glavni junak automatski pripušta frustrirajuću istoriju u radnju. Da je pak bio više zainteresovan za Hertu, verovatno ne bi saznao ništa o istoriji, a više bi se uputio u nemačku pop-scenu.
Šta te dve osobe njemu predstavljaju u životu što se tiče edukacije, odnosno izlaska iz puberteta? Zašto se on, od svih junakinja koje sreće, opredeljuje baš za njih dve?
Sonja ga privlači svim onim što on nema: zrelošću i prividnom hladnokrvnošću, a nije ni izgledala loše. Nije ni Herta, mada je ona njegova vršnjakinja, pa ga više zanima da od nje dobro nauči nemački, jer ima taj predmet u školi, i da se uputi u tadašnju nemačku pop scenu: Kraftwerk, Tangerine Dream, Der Platz, Diter Majer…
Ali, pošto se opredeljuje za Sonju, on ipak postaje mnogo bliži istoriji nego pop-muzici, kojoj je pre toga sam po sebi bio bliži. Kako se on suočava s time?
Kad sazna da je Sonja kao dete bila u logoru za Nemce u vrbaškoj Fabrici svile i bila očevidac raznih strahota, između ostalog silovanja svoje majke od strane komunista-stražara, njemu se najpre pojašnjava čemu tolike inhibicije u njegovom zbližavanju sa njom pa mu se istorija otvara kao suviše vitalna nepoznanica da bi to mogao sebi da dopusti. Odjednom dobijamo dečaka zainteresovanog za povest koliko za seks, a mnogo više nego za rokenrol. Kao i na svaki, ne istorijski, nego paraistorijski roman, na ovaj se prelama sadašnjost ili makar bliža prošlost. Sve to što se njemu dešava može da se čita i kao metafora načina na koji je istorija kao ogromni uljez banula devedesetih u živote urbanih ljudi koji pre toga nisu imali veze sa njom, a kamoli sa mitomanijom, kao uobičajenim načinom na koji se ovde poima istorija.
S obzirom da se radi o vremenu komunizma, da li on uopšte može da prepozna istinu, jer s jedne strane je državni aparat forsirao jednu istinu, a Sonja kao žena u koju je zaljubljen i Nemica, drugu i znatno drugačiju?
On nikada nije verovao sistemu, čak nije ni shvatao šta sve sistem predstavlja. Tek kad je saznao skrivenu stranu istorije, video je koliko sistem laže. Međutim, laže i Sonja, počev od toga što je fingirala da se muva sa njim, a u stvari je sve vreme htela da uđe u njegovu kuću i ukrade dva predmeta odatle. E sad, ne mogu sve da kažem, potrebno je da neko kupi knjigu. Da sam ti dao ovaj intervju mejlom, sad bih turio onog smajlića sa naočarima. Uglavnom, da sam hteo da napišem roman po meri jedne od strana, drugačije bih učinio. Imao sam ponudu da napišem scenario za praktično novu Šindlerovu listu u kojoj bi Nemci imali ulogu Jevreja iz tog filma a komunisti ulogu nacista. Ali ovaj roman je nadideološki, na strani je individualca, tog mladog čoveka kojeg lažu i ukućani, i sistem, a jedna od Nemica koje on upozna nema snage da ga ne tretira kao pripadnika kolektiva koji je njoj i njenoj porodici naneo zlo. I, Majčina ruka je na strani svakog individualca koji nije unapred ni na jednoj strani. Kao što je to i svaka moja knjiga, ili sam se bar tako trudio.
Koliko tako mlad čovek, šesnaestogodišnjak, uopšte shvata u kako se kompleksnu igru upustio?
Mislim da ne bih ni pisao da nemam dobro pamćenje. Počeo sam da pišem najpre terapijski, jer nisam znao šta bih inače sa svim tim uspomenama, detaljnim, upamćenim razgovorima iz sedamdeset i neke i tako dalje. Hoću da kažem da dobro pamtim šta sam ja mogao da ukapiram kao šesnaestogodišnjak, a šta ne. Ne pošto sam naročito inteligentan, nego zato što sam individualac i vodim se intuicijom, tako nešto sam tada mogao da shvatim, kao što bi mogli i mnogi današnji šesnaestogodišnji intuitivniji individualci. Tako je, bar u najvažnijem delu, mogao da shvati i taj glavni junak.
Poznato je da imaš saradnju sa nemačkim književnim svetom: zastupljen si u nekoliko tamošnjih antologija srpske književnosti. S obzirom na to, i na temu Majčine ruke, pa i Šnita, šta misliš: koliko će nemački izdavači biti zainteresovani da ti objave knjigu?
Nek svako radi svoje. Da sam pisao pokušaj nove Šindlerove liste, svakako bih imao mnogo više šansi, ali romane ne pišem po narudžbini, već po unutrašnjoj potrebi. Da sam Nemac i da mi je otac bio u nekom od sedamdesetak logora u Vojvodini za Švabe posle Drugog svetskog rata, verovatno bih pre svega pisao antilogorsku priču, ovako pošto je mene za dotičnu temu najpre vezao život u nemačkoj kući u Bačkoj i sve nepoznanice koje su mi se s tim u vezi nametale, pisao sam Majčinu ruku u skladu sa time, a ne pre svega vodeći se za zahtevima nemačkog ili bilo kog tržišta. Inače s nemačkim urednicima imam do sada dosta dobru saradnju, pa ćemo videti.
Rokenrol, istorija, seks, odrastanje… Šta je od svih ovih tema odnosno motiva po tebi najvažnije u knjizi, odnosno kojoj ciljnoj grupi se ona pre svega obraća?
Ovog puta sam uspeo da napišem spolja potpuno pitak roman, zahvaljujući tački gledišta šesnaestogodišnjeg pripovedača, koja ne dopušta mnogo kompleksan jezik. S druge strane, ko želi da u romanu nađe dublje reference, intertekst itd, može i tim da se bavi. Tako da mislim da knjigu mogu da čitaju i individualnije pubertetlije, i individualci uopšte, i ljudi koje zanima šta se to desilo s Nemcima posle Drugog svetskog rata, ali i književni kritičari i sličan soj.
Kako preporučuješ da se knjiga čita? Da li ovaj roman, na primer, može da se čita na plaži?
Prvi njen deo, koji se zove Škola, mislim da može da se čita svagde, jer su spoljni linkovi sa seksom, odrastanjem, školom i drugim spolja primamljivim motivima dovoljno upečatljivi. Drugi deo – pa, sumnjam. Ne slučajno, nazvan je Praksa, i tu je priča o Nemcima posle Drugog svetskog rata u Vojvodini mnogo zastupljenija nego u prvom. Ako još ima interesovanja za čitanje na plaži, kapiram da čovek može da prvi deo čita na pesku i pod suncem, a drugi u hladu i povučeno.
S obzirom da već krećeš u promovisanje Majčine ruke, da li od tebe možemo uskoro očekivati književne večeri u Beogradu i šire?
Glavna promocija će se održati u Knjižari Delfi u SKC-u, 15. septembra u 19h. Onda me čeka zanimljiva turneja po Bosni i Hercegovini krajem septembra – u Sarajevu, Kreševu i Tešnju. Ostalo još nije definisano, ali s obzirom na temu stavio bih akcenat promotivnih aktivnosti te vrste na Vojvodinu. Biće tu dosta posla, ali ako sam Majčinu ruku mogao da pišem duž sedam godina, mogu i da za nju, ako bude trebalo, učestvujem na nekoliko desetina promocija.
Intervju: Aleksandar Ilić
sep 5 2011
Igor Marojević: “Nek’ svako radi svoje“
U svom četvrtom romanu simbolično nazvanom Šnit bavio si se, između ostalog, Nemcima. Da li postoji ikakva sličnost u tretmanu ove nacije u Šnitu i Majčinoj ruci?
Majčina ruka, Šnit, Žega i još dva romana koji predstoje ako sve bude u redu sa zdravljem i životom, deo su petoknjižja Etnofikcija, u kojem se bavim sem Srbima, i Špancima i Nemcima, kao trima jedinim evropskim nacijama koje su bile pod sankcijama tokom XX veka. Sad, Šnit tretira saživot Nemaca, Srba i Hrvata u Zemunu kada je ovaj grad službeno pripao NDH, gde su Nemci tada imali faktičku vlast, a Majčina ruka ih tretira kao žrtve, u razdoblju od 1944. do 1948, kada su njihove kuće po Vojvodini i životi mnogih od njih tretirani kao ratna odšteta. Bilo je tu mnogo stradalih nedužnih civila, a broj ukupno pogubljenih Nemaca u tom razdoblju kod nas procenjuje se na oko 60.000. Šnit sam, takođe, pisao kao svojevrstan dug Zemunu, a Majčinu ruku kao odgovor na svoje čuđenje babinoj nemačkoj kući u Vrbasu i tome što na sva moja pitanja o njenim izvornim vlasnicima odgovora nije bilo. Ono što je pak zajedničko za ova dva romana jeste da se bavim tabu temama iz naše istorije: Zemun u NDH odnosno stradanje Nemaca posle Drugog svetskog rata, i što je sama istorija u oba slučaja u pozadini pripovedanja, a tema je u stvari snalaženje individualca u agresivnom kolektivu u nezgodno doba.
Koliko si se u Majčinoj ruci vodio istorijskim činjenicama a koliko maštom?
Mislim da je kod mene odnos činjenice, bilo istorijske bilo autobiografske, vs. potpuna imaginacija, obično pedeset – pedeset. Pošto u pitanju dakle nije striktno istorijski roman, niti čak roman o istoriji, nego o odrastanju jednog u istoriju neupućenog dečaka na koje naglo pada senka istorije, te pošto su činjenice o stradanju Nemaca posle Drugog svetskog rata u srpskoj književnosti gotovo nepoznate, nije bilo potrebe da u Majčinu ruku unosim previše takvih fakata. Međutim, nadam se da sam deo mog dečačkog čuđenja prećutkivanju istine kada sam pitao odakle nama nemačka kuća, kao i deo mog odrastanja i faktografiju grada verodostojno preneo kad god mi je to bila namera.
Zašto se glavni junak, inače šesnaestogodišnjak, zaljubljuje u stariju Nemicu, Sonju, 38-godišnjakinju, a ne u svoju vršnjakinju Hertu?
Pa ne znam, kada sam imao šesnaest godina mnogo sam više čeznuo za četrdesetogodišnjakinjama nego za vršnjakinjama, i sam sam bio vrlo mlad pa mi mladost nije predstavljala nešto za čime valja čeznuti, nego mi je bilo mladosti čak preko glave. Taj deo svoje pubertetske fascinacije sam pokušao da prenesem svom glavnom junaku. Uglavnom, tu zaljubljivanjem u stariju junakinju, Sonju, glavni junak automatski pripušta frustrirajuću istoriju u radnju. Da je pak bio više zainteresovan za Hertu, verovatno ne bi saznao ništa o istoriji, a više bi se uputio u nemačku pop-scenu.
Šta te dve osobe njemu predstavljaju u životu što se tiče edukacije, odnosno izlaska iz puberteta? Zašto se on, od svih junakinja koje sreće, opredeljuje baš za njih dve?
Sonja ga privlači svim onim što on nema: zrelošću i prividnom hladnokrvnošću, a nije ni izgledala loše. Nije ni Herta, mada je ona njegova vršnjakinja, pa ga više zanima da od nje dobro nauči nemački, jer ima taj predmet u školi, i da se uputi u tadašnju nemačku pop scenu: Kraftwerk, Tangerine Dream, Der Platz, Diter Majer…
Kad sazna da je Sonja kao dete bila u logoru za Nemce u vrbaškoj Fabrici svile i bila očevidac raznih strahota, između ostalog silovanja svoje majke od strane komunista-stražara, njemu se najpre pojašnjava čemu tolike inhibicije u njegovom zbližavanju sa njom pa mu se istorija otvara kao suviše vitalna nepoznanica da bi to mogao sebi da dopusti. Odjednom dobijamo dečaka zainteresovanog za povest koliko za seks, a mnogo više nego za rokenrol. Kao i na svaki, ne istorijski, nego paraistorijski roman, na ovaj se prelama sadašnjost ili makar bliža prošlost. Sve to što se njemu dešava može da se čita i kao metafora načina na koji je istorija kao ogromni uljez banula devedesetih u živote urbanih ljudi koji pre toga nisu imali veze sa njom, a kamoli sa mitomanijom, kao uobičajenim načinom na koji se ovde poima istorija.
S obzirom da se radi o vremenu komunizma, da li on uopšte može da prepozna istinu, jer s jedne strane je državni aparat forsirao jednu istinu, a Sonja kao žena u koju je zaljubljen i Nemica, drugu i znatno drugačiju?
On nikada nije verovao sistemu, čak nije ni shvatao šta sve sistem predstavlja. Tek kad je saznao skrivenu stranu istorije, video je koliko sistem laže. Međutim, laže i Sonja, počev od toga što je fingirala da se muva sa njim, a u stvari je sve vreme htela da uđe u njegovu kuću i ukrade dva predmeta odatle. E sad, ne mogu sve da kažem, potrebno je da neko kupi knjigu. Da sam ti dao ovaj intervju mejlom, sad bih turio onog smajlića sa naočarima. Uglavnom, da sam hteo da napišem roman po meri jedne od strana, drugačije bih učinio. Imao sam ponudu da napišem scenario za praktično novu Šindlerovu listu u kojoj bi Nemci imali ulogu Jevreja iz tog filma a komunisti ulogu nacista. Ali ovaj roman je nadideološki, na strani je individualca, tog mladog čoveka kojeg lažu i ukućani, i sistem, a jedna od Nemica koje on upozna nema snage da ga ne tretira kao pripadnika kolektiva koji je njoj i njenoj porodici naneo zlo. I, Majčina ruka je na strani svakog individualca koji nije unapred ni na jednoj strani. Kao što je to i svaka moja knjiga, ili sam se bar tako trudio.
Koliko tako mlad čovek, šesnaestogodišnjak, uopšte shvata u kako se kompleksnu igru upustio?
Mislim da ne bih ni pisao da nemam dobro pamćenje. Počeo sam da pišem najpre terapijski, jer nisam znao šta bih inače sa svim tim uspomenama, detaljnim, upamćenim razgovorima iz sedamdeset i neke i tako dalje. Hoću da kažem da dobro pamtim šta sam ja mogao da ukapiram kao šesnaestogodišnjak, a šta ne. Ne pošto sam naročito inteligentan, nego zato što sam individualac i vodim se intuicijom, tako nešto sam tada mogao da shvatim, kao što bi mogli i mnogi današnji šesnaestogodišnji intuitivniji individualci. Tako je, bar u najvažnijem delu, mogao da shvati i taj glavni junak.
Poznato je da imaš saradnju sa nemačkim književnim svetom: zastupljen si u nekoliko tamošnjih antologija srpske književnosti. S obzirom na to, i na temu Majčine ruke, pa i Šnita, šta misliš: koliko će nemački izdavači biti zainteresovani da ti objave knjigu?
Nek svako radi svoje. Da sam pisao pokušaj nove Šindlerove liste, svakako bih imao mnogo više šansi, ali romane ne pišem po narudžbini, već po unutrašnjoj potrebi. Da sam Nemac i da mi je otac bio u nekom od sedamdesetak logora u Vojvodini za Švabe posle Drugog svetskog rata, verovatno bih pre svega pisao antilogorsku priču, ovako pošto je mene za dotičnu temu najpre vezao život u nemačkoj kući u Bačkoj i sve nepoznanice koje su mi se s tim u vezi nametale, pisao sam Majčinu ruku u skladu sa time, a ne pre svega vodeći se za zahtevima nemačkog ili bilo kog tržišta. Inače s nemačkim urednicima imam do sada dosta dobru saradnju, pa ćemo videti.
Rokenrol, istorija, seks, odrastanje… Šta je od svih ovih tema odnosno motiva po tebi najvažnije u knjizi, odnosno kojoj ciljnoj grupi se ona pre svega obraća?
Ovog puta sam uspeo da napišem spolja potpuno pitak roman, zahvaljujući tački gledišta šesnaestogodišnjeg pripovedača, koja ne dopušta mnogo kompleksan jezik. S druge strane, ko želi da u romanu nađe dublje reference, intertekst itd, može i tim da se bavi. Tako da mislim da knjigu mogu da čitaju i individualnije pubertetlije, i individualci uopšte, i ljudi koje zanima šta se to desilo s Nemcima posle Drugog svetskog rata, ali i književni kritičari i sličan soj.
Kako preporučuješ da se knjiga čita? Da li ovaj roman, na primer, može da se čita na plaži?
Prvi njen deo, koji se zove Škola, mislim da može da se čita svagde, jer su spoljni linkovi sa seksom, odrastanjem, školom i drugim spolja primamljivim motivima dovoljno upečatljivi. Drugi deo – pa, sumnjam. Ne slučajno, nazvan je Praksa, i tu je priča o Nemcima posle Drugog svetskog rata u Vojvodini mnogo zastupljenija nego u prvom. Ako još ima interesovanja za čitanje na plaži, kapiram da čovek može da prvi deo čita na pesku i pod suncem, a drugi u hladu i povučeno.
S obzirom da već krećeš u promovisanje Majčine ruke, da li od tebe možemo uskoro očekivati književne večeri u Beogradu i šire?
Glavna promocija će se održati u Knjižari Delfi u SKC-u, 15. septembra u 19h. Onda me čeka zanimljiva turneja po Bosni i Hercegovini krajem septembra – u Sarajevu, Kreševu i Tešnju. Ostalo još nije definisano, ali s obzirom na temu stavio bih akcenat promotivnih aktivnosti te vrste na Vojvodinu. Biće tu dosta posla, ali ako sam Majčinu ruku mogao da pišem duž sedam godina, mogu i da za nju, ako bude trebalo, učestvujem na nekoliko desetina promocija.
Intervju: Aleksandar Ilić
Objavio Branimir Lokner • Intervju •