Koncert legendarnog hrvatskog sastava Drugi Način sa grupom Svremenaši sastavljenom od članova, takođe, legendarne grupe S vremena na vreme koji će se održati 12. novembra u Domu omladine Beograda bio je odličan povod za razgovor sa Ljubom Ninkovićem, doajenom domaće muzičke scene. Kako cenjeni muzičar posmatra današnju muzičku scenu, da li je za ili protiv Interneta i društvenih mreža, naravno, uz neizbežni osvrt na rad grupe S vremena na vreme i planove Svremenaša možete pročitati u redovima ispod.
S Vremena Na Vreme spada u onu grupu aktera, koji su imali zapaženo mesto u istoriji popularne muzike ex-Yu prostora. Situacija je sada sasvim drugačija. Nakon opet skoro decenijske pauze, i sa “dorađenim” imenom bez Asima Sarvana, Svremenaši će imati priliku da se predstave publici na zajedničkom koncertu sa Drugim Načinom. Kakvo je raspoloženje unutar postave, da li prostor Doma Omladine budi kod benda neke davne lepe usponene, i kakav će repertoar grupa predstaviti beogradskoj publici?
Grupu S vremena na vreme obnovili smo 1993. godine i posle sedam godina, ponovo je ugasili, početkom 2000. Sadašnje okupljanje trojice od četvorice originalnih članova ne znači ponovno “vaskrsenje” grupe, već samo pokušaj da bez opterećenja odsviramo naše pesme onako, kako ih, sada osećamo, ne želeći da robujemo bilo čijem očekivanju, u smislu, “Magical Mistery Tour-a”, u neko, prošlo, “srećnije” vreme i lamenta nad periodom “kada se znalo, šta je prava muzika”. To ne znači da bez ikakve moralne odgovornosti pristupamo ovom poslu po sistemu “take the money, and run”, jer to nikada nije bilo imanentno članovima grupe S vremena na vreme. Uostalom, što se novca tiče, on se i ovako i onako kreće u nekim drugim društvenim sferama u kojima se našim pristupom stvarima ne može postići ništa. To je još jedan poen u korist našeg rasterećenja, pa zato mislim da ime Svremenaši, pod kojim ćemo nastupiti 12. novembra u Domu, potpuno odgovara svemu što sam rekao. Dakle, ne očekujte da zvučimo kao sa ploča iz 70-tih, ali budite sigurni da ćemo se potruditi da našoj muzici dodamo još koji svež pupoljak. Što se “onog” Doma omladine i naših uspomena tiče jasno mi je da će i dalje ostati u starim albumima pomalo izbledelih sećanja, jer nam predstoji susret sa potpuno novim prostorom, koji neke nove generacije oblažu, svojom osećajnošću, tako da će naš iskorak iz sopstvene istorije biti još lakši. Ovih dana volimo da sebe nazivamo tribute band-om grupe S vremena na vreme koji to najbolje radi što nas na neki način dovodi u priliku da svoju muziku osmotrimo iz potpuno druge vizure. Atmosfera u grupi je krajnje napeta, što je uvek umelo da rezultira nečim lepim. Biće to dobar koncert.
Kada se okreneš unazad, kako gledaš na diskografiju grupe. Da li je i po tvom mišljenju prvi album, ono najbolje što je bend do sada u kreativnom smislu postigao, ili su neke najpamtljivije pesme napisane za singl izdanja?
Nisam se nikada preterano bavio rangiranjem naših izdanja. Svakako da je prvi album bio naš “Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, a tako smo ga i doživljavali. Drugim rečima, neka vrsta maturskog rada kojim smo zaokružili prvi i možda najuzbudljiviji period grupe. To pak ne znači da su potonja izdanja manje vredna, jer svako od njih je imalo svoju pred istoriju i razlog, pa su u tom periodu nastale i neke od danas najpoznatijih naših pesama.
Osvrni se malo na povratničke koncerte u Sava Centru iz 90-tih godina. Velika reklamna kampanja pratila je tada revival benda. Ostao je jedan DVD, a kasnije je objavljen i prvi novi studijski album za “IT MM”, kao i koncertni “unplugged” za “Komunu”. Kako danas gledaš na ovo skorije vreme, kao i na pomenute koncerte i albume?
Da, naš povratnički koncert 1993 godine u Centru Sava bio je malo, remek delo organizacije i medijske pripreme, što je u vreme kada su prosečne plate bile 5-6 DM rezultiralo rasprodatim koncertom, čak desetak dana pre zakazanog, termina. Mislim, da takav izliv emocija nismo nikada do tada doživeli. Bio je to vapaj sa broda koji samo što nije potonuo, vapaj za izgubljenim dostojanstvom i budućnošću. Nažalost, firmi koja se prihvatila menadžmenta bila je to samo pokazna vežba demonstracija veštine da se u nemogućim uslovima napravi spektakl, jer takav glamur nije bilo moguće održati na duži rok, tako da smo ostali sami, ali ne i nemoćni. Odsvirali smo dosta koncerata tih godina, od kojih su za dugo pamćenje, drugi koncert u Centru Sava 1995. godine i svirka u Studiju M u Novom Sadu, koja se našla i na albumu. Mislim da smo na tom koncertu naš koncept iz 70-ih doveli do krajnjih konsekvenci, tako da i to objašnjava našu želju da se sada oslobodimo svakog balasta te vrste. Ono što ne mogu da prežalim je tako reći ne primećen album “Posle kraja” iz 1995., koji smatram za jedan od naših najboljih izdanja. U pitanju je bio, izdavač koji je neposredno po izdavanju morao da stavi katanac u bravu. Zaista šteta!
Posetioce TMM magazina sigurno zanima kako ocenjuješ dešavanja na domaćim muzičkim prostorima, i gde vidiš Svremenaše u svom tom okruženju danas? Koliko zapravo muzika grupe, po tvom mišljenju, može da zainteresuje mlađu slušalačku populaciju koja se nije ni rodila dok je sastav bio u naponu “snage”?
Domaću muzičku scenu ne mogu a da ne stavim pod navodnike, jer mislim da praktično i ne postoji. Sve se svelo na sporadične pokušaje entuzijasta koji su kratkog veka, jer tržištać već odavno nema. Mislim da je kulturni genocid u ovoj sredini dostigao tačku na kojoj se već može govoriti o reci bez povratka. Kada čujem da se neko bavi alternativom osetim duboku tugu, jer ne vidim čemu je to alternativa kada nema mainstreama, osim ako pod tim ne podrazumevamo mutantne ostatke turbo folka i drugih tranzicijskih pogroma. Što je najgore prepoznajem i jednu novu, vrstu provincijalizma koga nije bilo čak ni u komunizmu. Što se Svremenaša tiče, u pitanju je “analgetik kratkog dejstva”, jer grupa nema namere da trajno deluje, nego da povremeno sebi priredi zadovoljstvo, da muzički mozaik stvoren pre skoro četrdeset godina preslaže uvek na novi način. Mlada publike masovno otkriva našu muziku dolazeći na najrazličitije načine do prilike da je čuje. Mislim da će ih biti dosta na koncertu u Domu omladine.
Kao muzičar sarađivao si sa puno kolega tokom svih ovih godina. Sa kime ti je ta saradnja bila najdraža, sa kime ne, i da li bi pojedince istakao kao osobe sa kojima bih voleo ponovo nešto da radiš?
Istina je da sam u poslednjih dvadesetak godina sarađivao sa velikim brojem izvođađa u vrlo raznovrsnim projektima. Svi su mi i dan danas veoma dragi, ali zelim da sarađujem sa novim ljudima. Ne volim da se vraćam na staro. Imam nekoliko spremnih izdanja od kojih je jedno, koje će se uskoro pojaviti, namenjeno inostranstvu, ali o tome nekom drugom prilikom, kada ovaj koncert prođe.
Za kraj, reci nam šta misliš o promociji izvođača putem interneta, i kako gledaš na ulogu i uticaj internet magazina, kao i društvenih mreža, koji itekako mogu biti korisne po afirmaciju pojedinca ili grupe?
Internet je verujem stvoren sa namerom da bude najmoćnije oruđe “Velikog brata”, ali kako izgleda lako mu može doći glave. Društvene mreže su najavile nove mogućnosti ne samo komunikacije, nego i organizovanja ljudi. Mislim da polako svi društveni monopoli bivaju obezvređeni i to je možda način, da se dođe do efikasnog otpora diktatu finansijskih oligarhija i njima subordinisanih društvenih struktura. Mislim da će svi tradicionalni mediji morati dobro da se potrude da bi se efikasno suprotstavili naletu ovog novog i beskompromisnog konkurenta. Početkom ove godine sam u “kućnoj radinosti” snimao radijske emisije i kačio ih na Facebook. Na ovoj mreži imam blizu 5000 prijatelja i reakcija je bila iznad svih očekivanja. Dakle, intezivno pratim nove medije i navijam za njih. Oni predstavljaju slamku spasa za projekte koji imaju pravo duhovno utemeljenje.
nov 3 2011
Ljuba Ninković: ”Svremenaši su analgetik kratkog dejstva”
S Vremena Na Vreme spada u onu grupu aktera, koji su imali zapaženo mesto u istoriji popularne muzike ex-Yu prostora. Situacija je sada sasvim drugačija. Nakon opet skoro decenijske pauze, i sa “dorađenim” imenom bez Asima Sarvana, Svremenaši će imati priliku da se predstave publici na zajedničkom koncertu sa Drugim Načinom. Kakvo je raspoloženje unutar postave, da li prostor Doma Omladine budi kod benda neke davne lepe usponene, i kakav će repertoar grupa predstaviti beogradskoj publici?
Grupu S vremena na vreme obnovili smo 1993. godine i posle sedam godina, ponovo je ugasili, početkom 2000. Sadašnje okupljanje trojice od četvorice originalnih članova ne znači ponovno “vaskrsenje” grupe, već samo pokušaj da bez opterećenja odsviramo naše pesme onako, kako ih, sada osećamo, ne želeći da robujemo bilo čijem očekivanju, u smislu, “Magical Mistery Tour-a”, u neko, prošlo, “srećnije” vreme i lamenta nad periodom “kada se znalo, šta je prava muzika”. To ne znači da bez ikakve moralne odgovornosti pristupamo ovom poslu po sistemu “take the money, and run”, jer to nikada nije bilo imanentno članovima grupe S vremena na vreme. Uostalom, što se novca tiče, on se i ovako i onako kreće u nekim drugim društvenim sferama u kojima se našim pristupom stvarima ne može postići ništa. To je još jedan poen u korist našeg rasterećenja, pa zato mislim da ime Svremenaši, pod kojim ćemo nastupiti 12. novembra u Domu, potpuno odgovara svemu što sam rekao. Dakle, ne očekujte da zvučimo kao sa ploča iz 70-tih, ali budite sigurni da ćemo se potruditi da našoj muzici dodamo još koji svež pupoljak. Što se “onog” Doma omladine i naših uspomena tiče jasno mi je da će i dalje ostati u starim albumima pomalo izbledelih sećanja, jer nam predstoji susret sa potpuno novim prostorom, koji neke nove generacije oblažu, svojom osećajnošću, tako da će naš iskorak iz sopstvene istorije biti još lakši. Ovih dana volimo da sebe nazivamo tribute band-om grupe S vremena na vreme koji to najbolje radi što nas na neki način dovodi u priliku da svoju muziku osmotrimo iz potpuno druge vizure. Atmosfera u grupi je krajnje napeta, što je uvek umelo da rezultira nečim lepim. Biće to dobar koncert.
Kada se okreneš unazad, kako gledaš na diskografiju grupe. Da li je i po tvom mišljenju prvi album, ono najbolje što je bend do sada u kreativnom smislu postigao, ili su neke najpamtljivije pesme napisane za singl izdanja?
Nisam se nikada preterano bavio rangiranjem naših izdanja. Svakako da je prvi album bio naš “Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, a tako smo ga i doživljavali. Drugim rečima, neka vrsta maturskog rada kojim smo zaokružili prvi i možda najuzbudljiviji period grupe. To pak ne znači da su potonja izdanja manje vredna, jer svako od njih je imalo svoju pred istoriju i razlog, pa su u tom periodu nastale i neke od danas najpoznatijih naših pesama.
Osvrni se malo na povratničke koncerte u Sava Centru iz 90-tih godina. Velika reklamna kampanja pratila je tada revival benda. Ostao je jedan DVD, a kasnije je objavljen i prvi novi studijski album za “IT MM”, kao i koncertni “unplugged” za “Komunu”. Kako danas gledaš na ovo skorije vreme, kao i na pomenute koncerte i albume?
Da, naš povratnički koncert 1993 godine u Centru Sava bio je malo, remek delo organizacije i medijske pripreme, što je u vreme kada su prosečne plate bile 5-6 DM rezultiralo rasprodatim koncertom, čak desetak dana pre zakazanog, termina. Mislim, da takav izliv emocija nismo nikada do tada doživeli. Bio je to vapaj sa broda koji samo što nije potonuo, vapaj za izgubljenim dostojanstvom i budućnošću. Nažalost, firmi koja se prihvatila menadžmenta bila je to samo pokazna vežba demonstracija veštine da se u nemogućim uslovima napravi spektakl, jer takav glamur nije bilo moguće održati na duži rok, tako da smo ostali sami, ali ne i nemoćni. Odsvirali smo dosta koncerata tih godina, od kojih su za dugo pamćenje, drugi koncert u Centru Sava 1995. godine i svirka u Studiju M u Novom Sadu, koja se našla i na albumu. Mislim da smo na tom koncertu naš koncept iz 70-ih doveli do krajnjih konsekvenci, tako da i to objašnjava našu želju da se sada oslobodimo svakog balasta te vrste. Ono što ne mogu da prežalim je tako reći ne primećen album “Posle kraja” iz 1995., koji smatram za jedan od naših najboljih izdanja. U pitanju je bio, izdavač koji je neposredno po izdavanju morao da stavi katanac u bravu. Zaista šteta!
Domaću muzičku scenu ne mogu a da ne stavim pod navodnike, jer mislim da praktično i ne postoji. Sve se svelo na sporadične pokušaje entuzijasta koji su kratkog veka, jer tržištać već odavno nema. Mislim da je kulturni genocid u ovoj sredini dostigao tačku na kojoj se već može govoriti o reci bez povratka. Kada čujem da se neko bavi alternativom osetim duboku tugu, jer ne vidim čemu je to alternativa kada nema mainstreama, osim ako pod tim ne podrazumevamo mutantne ostatke turbo folka i drugih tranzicijskih pogroma. Što je najgore prepoznajem i jednu novu, vrstu provincijalizma koga nije bilo čak ni u komunizmu. Što se Svremenaša tiče, u pitanju je “analgetik kratkog dejstva”, jer grupa nema namere da trajno deluje, nego da povremeno sebi priredi zadovoljstvo, da muzički mozaik stvoren pre skoro četrdeset godina preslaže uvek na novi način. Mlada publike masovno otkriva našu muziku dolazeći na najrazličitije načine do prilike da je čuje. Mislim da će ih biti dosta na koncertu u Domu omladine.
Kao muzičar sarađivao si sa puno kolega tokom svih ovih godina. Sa kime ti je ta saradnja bila najdraža, sa kime ne, i da li bi pojedince istakao kao osobe sa kojima bih voleo ponovo nešto da radiš?
Istina je da sam u poslednjih dvadesetak godina sarađivao sa velikim brojem izvođađa u vrlo raznovrsnim projektima. Svi su mi i dan danas veoma dragi, ali zelim da sarađujem sa novim ljudima. Ne volim da se vraćam na staro. Imam nekoliko spremnih izdanja od kojih je jedno, koje će se uskoro pojaviti, namenjeno inostranstvu, ali o tome nekom drugom prilikom, kada ovaj koncert prođe.
Za kraj, reci nam šta misliš o promociji izvođača putem interneta, i kako gledaš na ulogu i uticaj internet magazina, kao i društvenih mreža, koji itekako mogu biti korisne po afirmaciju pojedinca ili grupe?
Internet je verujem stvoren sa namerom da bude najmoćnije oruđe “Velikog brata”, ali kako izgleda lako mu može doći glave. Društvene mreže su najavile nove mogućnosti ne samo komunikacije, nego i organizovanja ljudi. Mislim da polako svi društveni monopoli bivaju obezvređeni i to je možda način, da se dođe do efikasnog otpora diktatu finansijskih oligarhija i njima subordinisanih društvenih struktura. Mislim da će svi tradicionalni mediji morati dobro da se potrude da bi se efikasno suprotstavili naletu ovog novog i beskompromisnog konkurenta. Početkom ove godine sam u “kućnoj radinosti” snimao radijske emisije i kačio ih na Facebook. Na ovoj mreži imam blizu 5000 prijatelja i reakcija je bila iznad svih očekivanja. Dakle, intezivno pratim nove medije i navijam za njih. Oni predstavljaju slamku spasa za projekte koji imaju pravo duhovno utemeljenje.
facebook.com/ljninkovic
Intervju: Branimir Lokner
Adaptirao: Dragiša Radulović
Objavio Branimir Lokner • Intervju •