O koncertima koji su trajali više od tri sata, o Džoniju Štuliću, o Eyesburnu, o novim i starim pesmama, o Drago Mlinarecu, o razgovoru sa bubnjarom AC/DC, o starim i novim vremenima, o kafiću koji nosi ime po jednoj pesmi Drugog Načina, o beogradskom koncetu najavljenom za 12.11.2011…. i o mnogim drugim temama pročitajte u ekskluzivnom intervjuu sa Brankom Požgajecom, liderom legendarnog hrvtskog sastava Drugi Način.
Branko, recite nam kakva su Vaša i očekivanja unutar grupe, da li je prisutna nostalgija i kako vidite predstojeći koncert u Beogradu?
Očekivanja jesu velika, ali postoji i osećaj odgovornosti zbog toga što smo mi prvi album objavili baš za beogradsku diskografsku kuću, među prvim koncertima neposredno posle objavljivanja albuma bila je ’Hit parada’ u Domu sindikata – u Beogradu smo dakle i diskografski i koncertno počeli i shodno tome stekli sjajnu publiku. Ako ta publika još postoji i ako nas nakon 24 godine nisu zaboravili, ti su ljudi dobrodošli, oni su naša generacija koja je rasla uz Drugi Način. Muzika za koju se ‘zakačiš’ u odrastanju će obilježiti tvoje najlepše godine života. Znam po svojim roditeljima, oni su bili mladi kad su bili aktuelni Štrausovi valceri i čitav život, čak i kad su ostarili, voleli su čuti Štrausove valcere jer ih je to vraćalo u mladost, kao uslovni refleks. Druga stvar koju primjećujemo na koncertima jeste podeljenost publike – prvu polovinu čini naša generacija, drugu njihova djeca koja su verovatno pod njihovim uticajem i zahvaljujući njihovim pločama zavoleli Drugi Način. Vrlo je moguće da će koncert biti takav, a moguće je da će tako biti i sa Svremenašima, jer su iz istog perioda kao mi, slični nam po afinitetu, senzibilitetu, i ljudi koji poznaju vrlo dobro repertoar benda S vremena na vreme sigurno poznaju i Drugi Način.
Drugi Način je važio za bend koji praktikuje turneje i nastupe na kojima ste dosta radili, sećam se jednog starog teksta u Džuboksu gde je opisan vaš koncert u jednom mestu u Vojvodini gde ste svirali pred malobrojnom publikom, ali je ona bila jako impresionirana jer ste svirali preko tri i po sata. Danas su takve turneje praktično neodržive, kako danas tretirate koncerte?
Ovo zvuči zaista romantično, znam da je bilo takvih koncerata, kad te ponese muzika, ti ne pratiš protok vremena, kad pogledaš na sat pitaš se da li je moguće da je vreme proletjelo, očigledno je bilo da je i publika to doživjela inače bi otišli kući. Činjenica je da danas ljudi imaju malo vremena, na globalnoj razini. Cijeli svijet je u užasnom tempu kakav ja pre 30 godina nisam očekivao. Tehnologija nam je omogućila da nam sve bude bliže i dostupnije, ali i da preuzmemo mnogo više obaveza koje je teško ispuniti u jedinici vremena. Auti idu brže, avioni idu brže, pitanje je dana kada ćemo gledati televizijske emisije koje će se emitirati sa Mjeseca. Sad se već organiziraju turistički odlasci u svemir, da mi je netko to rekao pre 30 godina rekao bih mu da je lud. Ogromna je transformacija u hi-tech pravcu. Ovaj tempo više nije human, i čovjek nema vremena za opuštanje jer je nabijen konstantnim stresom. Ne verujem da je više iko spreman, pa makar došao Pink Floyd ili najbolji orkestar na svijetu, zakovati se tri i pol sata na koncertu, rekao bi ‘daj to prepolovi’. Čini mi se da je tu najprimjereniji onaj termin iz klasične muzike ‘asccelerando’, ubrzanje. Sve je ubrzano do razine pucanja, tog mladi koji su se rodili u ovom vremenu nisu svjesni, ali i oni su žrtve tog tempa. Mi koji smo živeli u sporije vrijeme pamtimo da su koncerti bili događaji oko kojih se vrtila pažnja i van samih koncerata. To su bili komentari danima, i ne samo to, to je bila statusna stvar biti na dobrom koncertu, ako nisi, ti dobiješ kompleks manje vrijednosti, jer te svi posmatraju sa čuđenjem: Kako si to mogao propustiti? Danas postoje razni afiniteti, od techna, hard-cora, ethna, toliko su se granali da je normalno da je izbor veliki, ali je praktički nemoguće čovjeku sve to ispratiti. Ljudi po ukusu biraju ’evo npr. idem na Rammstein, neki kažu da je dobro pa to ja moram vidit’, evo Rammstein već drugi put svira u Zagrebu za godinu dana. Ali druga je stvar sa mnogo rasprostranjenijim stvarima a la Rollingstonesi, svi znamo decenijama šta su Stonsi mogli da ponude. Danas se odjednom pojave mnogi noviteti, nova imena i svi kažu da je to in, javlja se prezasićenje. Drugi Način je eto iz drugog vremena, i dugo postojimo u nekoj podsvesti, recimo u Makedoniji nisu znali ko smo, nisu nas prepoznali, i kad smo odsvirali ’Prođe ovaj dan’ onda je usledila reakcija ’Pa to su oni’. Mi nismo bili bend koji je imao veze u štampi, pa da dobijemo naslovnu stranu, mi nismo imali veze na televiziji, bili smo bend koji je svirao kako misli da je dobro, na koncerte su nas zvali, a mediji zapostavljali. Ispostavilo se da nam nisu ni trebali, jer ta usmena predaja koja je bila aktuelna, a danas je više elektronska, imala je ogromnu snagu. Nas su ljudi čuli na primorju, pa se vrate u Crvenku i pričaju kako su oduševljeni bendom koji je tamo svirao. Mi smo onda na poziv došli u Vojvodinu, i mi smo imali fenomenalan običaj da kroz deset godina pravimo dve turneje godišnje po Vojvodini, od najmanjih mogućih vatrogasnih domova do dvorane Spens. A sve se desilo zato što su nas ljudi čuli i rekli da se to isplati čuti.
Kakva je danas postava grupe Drugi Način?
Drugi Način ima postavu koja se gradira po stažu u bendu. Pored mene tu je na bas gitari Božo Iić Dugi, došao je ’80-e godine u bend, snimio drugi album. Tu je Ernest Vinković koji je po godinama najmlađi, ali po stažu je 18 godina u bendu, dakle ‘punoljetan’, zadužen je za visoki glas i drugu gitaru. Tu je Damir Vuk, klavijaturista, mi smo do ’90-e bili bend sa pet članova, dve gitare, bubnjevi i bas, i kako smo radili tad aranžmane, odlučili smo se za još jednog člana na klavijaturama baš zbog punijeg zvuka i došao je Damir, inače akademski obrazovan muzičar i tu je onda mlađi bubnjar koji je došao 1998. godine Mladen Palenkaš, naša direktna veza sa Vojvodinom je njegov tata koji je iz Bačkog Petrovca. Imamo i lead gitaristu Maria Domazeta koji je dugogodišnji prijatelj, međutm, dugo je živeo u Minhenu, vratio se u Zagreb 2008. tako da je bend sada sekstet.
Koliko je repertoar prilagođen novom vremenu, da li su pesme prearanžirane ili su zadržale formu koju pamtimo sa ploča?
Imali smo par faza gde smo razmišljali kako da prekombinujemo aranžmane. Međutim, zapitao sam se: ’Ako ja idem na koncert Dire Straitsa, da li ja želim čuti njhove pesme drugačijim nego što su na pločama, pa da ih čak i ne prepoznam ili želim čuti autentičnu verziju kakva je snimljena?’ Onda je prevladalo većinsko mišljenje da je bolje svirati kompozicije u onoj formi kakvu su ljudi čuli u odnosu na varijantu aranžmana koji je toliko drugačiji da ljudi tek na pola kompozicije shvate šta mi sviramo. Tad smo izabrali da zadržimo pravac. Tada se i u Americi pojavio retro trend gde su mladi bendovi zvučali kao stari, forme su slične kao one šezdesetih. Tako je po meni Lenny Kravtiz samo wannabe Džimi Hendriks, pogotovo kad je riječ o zvuku, mada nije taj kalibar gitariste, ali ne skriva da mu je Džimi inspiracija. Drugi Način ne mora biti wannabe i ne mora se truditi da bude retro jer on i je retro. Mi smo iz onog vremena kakvi smo bili, beskompromisni, jer da nismo ne bismo ni došli do tog prvog albuma. Do njega je došlo zato što su pjesme bile predugačke da bi mogle stati na singl, A LP nam niko nije htio financirati, pa smo ga sami financirali. Na kraju je to prihvatio samo PGP. Dakle, sviramo sve po uzoru na studijsko izdanje, po autentičnom tonalitetu, i još smo unijeli klavijature, mislim da je zvuk sad puniji i pedantniji. Čini mi se da je lestvica na svjetskom nivou podignuta strahovito uvis, više se ne dolazi na svirku neuvježban, ne dolazi se neprofesionalan. Kad je AC/DC bio u Zagrebu, razgovarao sam sa bubnjarem (Phill Rudd-om) i pitao sam ga ’desi li vam se kad nastupate, da omašite notu’, kaže: ‘ako se desi, onda nas to skupo košta, četiri menadžera prate svaku notu, a u ugovoru stoji da ako neko zakaže i bude ispod razine plaća penale. Oni nama love svaki kiks i onda to plaćamo.’ O tome treba razmišljati. Izlazak na pozornicu je kao penjanje na oltar, to nije bezvezna konstatacija. Krajnja odgovornost je prema publici koja je došla čuti te.
Vi ste svedok praktično 40-to godišnjih dešavanja na sceni. Možete li uporedili dekade, od onih u kojima je Drugi Način stvarao do danas? Koji je po vašem mišljenju period na prostoru bivše Jugoslavije bio najinteresantniji, da li je to novije vreme, novi talas, da li biste mogli da uporedite različite vremenske periode i kako vidite noviju muzičku scenu u Hrvatskoj konkretno danas?
To je tema o kojoj često raspravljam sa drugim muzičarima, čak i starijim od sebe. Ima i onih koji su počeli svirati električne gitare kad i Beatlsi, negde 1962. godine, recimo bend Bijele Strijele. Znamo da su Beatlsi prvi singl izdali te godine i onda komentiramo, kao da se otvorio jedan autoput za muziku kakva do tad nije postojala. Tu su bubnjevi, bas, električna gitara, razne forme, stilovi, vokalni, pravci od popa do simfa. Uglavnom, konstatacija je da je u tih 20 godina – od ’60-ih od ’80. postojala takva eksplozija kreativnosti da je muzika doživela svoj zenit kad je reč o količini napisane kvalitetne muzike u svim žanrovima. U drugim dekadama nije bilo baš tako pa se recikliralo ono što se snimalo ’60-ih i kasnije, rekombiniralo, stavljalo u novu formu i žanr. Kod nas u Jugoslaviji svi kažu da su ’70-e manje kreativne, a da su onda ’80-e donele kreativni bunt nazvan novi talas. Niko ne misli o jednoj činjenici – promenila se garnitura urednika u diskografskim kućama, davali su ljudima koji nisu morali da se dokazuju sa bar tri uspešna singla kao mi ’70-ih da snime album. Mladi ljudi su postali urednici, shvatili su da treba iskoristiti trenutak, to je rezultiralo novim pristupom kreativnosti, pa imamo Haustor, Idole… Do tad je snimanje bio sizifov posao, samo privilegovani su mogli da snime longplejku lako. Prva je prema službenim analima ploča Grupe 220 iz 1969. godine. Oni su imali nekoliko hitova, Osmijeh, Petar Pan, i onda su izdavači saznali da Drago Mlinarec ima već toliko godina da ne može sa fakultetom odgađati odlazak u vojsku. Shvatili su da će se grupa raspasti, odnosno prestati raditi, jer Mlinarec kao lider i vokal mora u vojsku. Rekli su im da imaju 14 dana da snime ploču, pa da on ode u vojsku. Naravno, to je objavljeno kao prvi službeni LP. To se tad zvalo beat, ne čak ni pop ni rock, već beat muzika. Kasnije se rock odvojio od tog beata. Dakle, zahvaljujući višoj sili je snimljen taj epohalni album.
Da li vam se neki bend svideo od novijih ili relativno novijih, što na prostoru Hrvatske, što na prostoru bivše Jugoslavije?
Apsolutno! Reću ću jednu stvar o kojoj se malo zna, Džoni Štulić i ja smo bili veliki prijatelji. Kad je snimao, najčešće me dozivao doma i zvao u studio kao vokalistu za savete, kaže: Ja svoje tekstove znam, znam šta pjevam, ali ti sad prvi put slušaš pjesmu, reci mi da li razumeš šta pjevam, da li je dosta vokala u miksu, ili treba još da dodam? Još jedna stvar, od mene je posuđivao akustičnu gitaru koja je iz Amerike, i sa njom se slikao za Sunčanu stranu ulice. Apsolutno se slažem sa stavom Gibonnija da je Džoni jedan od najvećih pjesnika u našoj muzici, trebalo je imati drskosti i hrabrosti reći u ono doba ’nemoj po glavi druže plavi’, u ono vreme kad su milicajci stvarno pendrečili po glavi samo ako ih popreko pogledaš. Upoznao sam mnoge ljude, baš kad smo dolazili u Beograd da snimimo televizijsku emisiju, imali smo tehničkih problema, ostali smo bez instrumenata i zahvaljujući Petru Janjatoviću pozajmili smo od grupe Idoli instrumente i uspešno gostovali u emisiji. Sam Vlada Divljan mi je rekao da je kompozicija sa našeg singla ‘Balada o osmjehu’ izvršila uticaj na njega pri pisanju kompozicija za Idole. Bez obzira što je to bila generacija za dekadu mlađa, mi smo sa njima uveliko komunicirali. Rundek i ja se znamo iz doba kad je tek pokušavao oformiti bend, svi sa scene su se znali i niko nije gledao inferiorno na ono što drugi rade bez obzira na različitost. Mogu reći čak i da intenzivno pratim i ovo što se sada radi. Ja sam kao ton majstor u Tvornici imao prilike čuti neke bendove iz Beograda i Zagreba koji su me jako dojmili, recimo vaš Eyesburn, fascinantno, bio sam ubeđen da je to neki bend iz Engleske ili sa Jamajke, dobar sam sa dečkima iz Čorbe, Bajaginog benda, Leb i Sol, svi smo jedna velika familija i to je dobro, dok komuniciramo, dobro je za nas i muziku koju radimo. To je bitno i zbog publike, jer komuniciramo i sa njima, što je i svrha umetnosti, a muzika je umetnost pomnožena sa dva – jednom linijom komuniciraš instrumentima, drugom tekstovima i porukama koje šalješ, šalješ dvostruku poruku. Vremena se mijenjaju, ali i dalje sam dosledan stavu da će ljudi uvijek prepoznati kvalitetnu muziku bez obzira na žanr i format, da će uvijek prepoznati dobru svirku.
Pored dobre informisanosti primetna je i emocija u Vašim rečima, zanima me još jedna stvar i osetljivo pitanje – da li postoji iz vašeg ugla nešto za čime žalite, da li je bend mogao u domenu komercijalnosti i popularnosti ostvariti nešto više?
U principu je, ali to nije slučaj samo kod nas, pomenuću i prijatelja i doajena, Draga Mlinareca. Da je bio u stanju pobijediti svoju skromnost, bili bi bolje prepoznati rezultati njegovog muzičkog rada, svi samo kažu ‘a to je onaj što ima pesmu Osmijeh’. On nije čak imao ni intenciju da bude agresivniji prema ljudima u medijima i prema menadžerima. Njegova dobrota i stidljivost su takve, svima je omogućeno da omaste brk na njegovom imenu. Drugi element je kod Dada Topića, postoji trema koje nisi ni svjestan – ti na probi savršeno uvježbaš, ali čim je publika ispred tebe, nešto se desi. Nas je uspjeh prve ploče zatekao. Mi smo jednostavno i zdravorazumski, ali otvorena srca, radili kompozicije onako kako ih doživljavamo. Slušajući intervju Davida Gilmoura, uvideo sam i iz njegovih izjava da ni njemu nije bilo jasno šta Pink Floyd radi, ni dan danas mu nije jasno i na taj način se distancirao od krajnjeg komentara i definisanja muzike. Mene je odlazak u vojsku zatekao u najgore vrijeme, nisam ga mogao odgađati – taman je album ’proradio’, kritika je počela pisati pozitivno. Mjesec dana posle odlaska u vojsku bend se raspao, ja sam tražio da uzmu zamjenu za mene. Onda je napravljena frakcija Nepočin za vreme mog boravka u vojsci. Kad sam se vratio iz vojske, nastavili smo sa Bogunovićem i Gečevićem, stara ritam sekcija nije htjela da se u bend vrate Kurtović i Mekić, da bih morao žrtvovati ritam sekciju da bi Kurtović i Mekić radili sa mnom, uz Božu Ilića na basu i Miroslava Budanka na bubnju. Bilo je bitno da imamo sve vokale koje smo snimili i tu gitaru koja je karakteristična, uvek smo razmišljali gitaristički. Zbog Hendrixa sam ustalom i počeo da se bavim muzikom iako sam vokalista, doduše, na prvom albumu klavijaturista. Sad je teško biti prorok u svom selu, pogotovo tuđem i reći ’eh da sam uradio to i to, sad bih bio Pink Floyd ili Deep Purple.’ Ne, sticaj okolnosti stvori bend onakvim kakav je u datom trenutku i bio. Mi, moram da kažem, imamo mnogo veću kilometražu od mnogih drugih bendova. Drugi način je odradio više koncerata nego Prljavo Kazalište i Parni Valjak zajedno. Imali smo tempo od 140 koncerata godišnje, i tako 20 godina. To govori samo da smo se iscrpljivali svirajući, pa nismo imali vremena za studio. Mi sada to nadoknađujemo i snimamo stvari koje su napisane prije 20 godina.
Dakle postoji i dalje inspiracija za kreativno napredovanje?
Čovjek oseća breme novonastalih ideja koje želi pretopiti u formu, da li će to biti roman, slika, ploča, mislim da moramo to izbaciti iz sebe. Naša je metoda da ih prvo sviramo uživo – prvo provjeri pred publikom pa ih snimaj. Naš koncert 12. će biti prezentacija pola novog albuma, drugu polovicu snimama. Ja sam kao iznenađenje poneo četiri kompozicije sa novog albuma.
Da li postoje naznake za još koncerata u Srbiji?
Vrlo rado, postoje naznake, dvije godine smo u sedmom mjesecu najavljivali koncert u Crvenki, pa se javilo interesovanje iz Novog Sada. Vrlo smo pozitivno nastrojeni, Srbija je za nas veliki prostor s publikom koja ima sluha za ono što radimo. Sreo sam pre neki dan Massima Savića i rekao mi je da je bio negdje dalje od Kragujevca u kafiću koji se zove ’Na mom dlanu’ prema kompoziciji Drugog načina. Unutra su sve slike uveličane sa omota albuma, pića nose nazive pesama – Stari grad, Lile su kiše… Živo sam zainteresiran da saznam gdje je to. Znači ipak neki trag smo ostavili, ne bismo ni danas došli do Crvenke da ljudi ne pamte pjesme. One su prevladale zub vremena. Danas se pjesme zaboravo posle 3 mjeseca ma koliki hitovi bili, a ovo je eć evergreen. Ljudi čuju S vremena na vreme i raznježe se jer ih vodi u bolju prošlost.
Intervju: Branimir Lokner
Adaptirato: Bojan Vinulović
Branko nam je specijalno za posetioce TMM magazina prosledio snimak koji dokazuje da je Drugi način prvi sastav sa prostora Jugoslavije koji je emitovan na čuvenom radio Luxembourgu u junu 1976. godine.
nov 5 2011
Branko Požgajec (Drugi Način): “Izlazak na pozornicu je kao penjanje na oltar”
O koncertima koji su trajali više od tri sata, o Džoniju Štuliću, o Eyesburnu, o novim i starim pesmama, o Drago Mlinarecu, o razgovoru sa bubnjarom AC/DC, o starim i novim vremenima, o kafiću koji nosi ime po jednoj pesmi Drugog Načina, o beogradskom koncetu najavljenom za 12.11.2011…. i o mnogim drugim temama pročitajte u ekskluzivnom intervjuu sa Brankom Požgajecom, liderom legendarnog hrvtskog sastava Drugi Način.
Branko, recite nam kakva su Vaša i očekivanja unutar grupe, da li je prisutna nostalgija i kako vidite predstojeći koncert u Beogradu?
Očekivanja jesu velika, ali postoji i osećaj odgovornosti zbog toga što smo mi prvi album objavili baš za beogradsku diskografsku kuću, među prvim koncertima neposredno posle objavljivanja albuma bila je ’Hit parada’ u Domu sindikata – u Beogradu smo dakle i diskografski i koncertno počeli i shodno tome stekli sjajnu publiku. Ako ta publika još postoji i ako nas nakon 24 godine nisu zaboravili, ti su ljudi dobrodošli, oni su naša generacija koja je rasla uz Drugi Način. Muzika za koju se ‘zakačiš’ u odrastanju će obilježiti tvoje najlepše godine života. Znam po svojim roditeljima, oni su bili mladi kad su bili aktuelni Štrausovi valceri i čitav život, čak i kad su ostarili, voleli su čuti Štrausove valcere jer ih je to vraćalo u mladost, kao uslovni refleks. Druga stvar koju primjećujemo na koncertima jeste podeljenost publike – prvu polovinu čini naša generacija, drugu njihova djeca koja su verovatno pod njihovim uticajem i zahvaljujući njihovim pločama zavoleli Drugi Način. Vrlo je moguće da će koncert biti takav, a moguće je da će tako biti i sa Svremenašima, jer su iz istog perioda kao mi, slični nam po afinitetu, senzibilitetu, i ljudi koji poznaju vrlo dobro repertoar benda S vremena na vreme sigurno poznaju i Drugi Način.
Drugi Način je važio za bend koji praktikuje turneje i nastupe na kojima ste dosta radili, sećam se jednog starog teksta u Džuboksu gde je opisan vaš koncert u jednom mestu u Vojvodini gde ste svirali pred malobrojnom publikom, ali je ona bila jako impresionirana jer ste svirali preko tri i po sata. Danas su takve turneje praktično neodržive, kako danas tretirate koncerte?
Ovo zvuči zaista romantično, znam da je bilo takvih koncerata, kad te ponese muzika, ti ne pratiš protok vremena, kad pogledaš na sat pitaš se da li je moguće da je vreme proletjelo, očigledno je bilo da je i publika to doživjela inače bi otišli kući. Činjenica je da danas ljudi imaju malo vremena, na globalnoj razini. Cijeli svijet je u užasnom tempu kakav ja pre 30 godina nisam očekivao. Tehnologija nam je omogućila da nam sve bude bliže i dostupnije, ali i da preuzmemo mnogo više obaveza koje je teško ispuniti u jedinici vremena. Auti idu brže, avioni idu brže, pitanje je dana kada ćemo gledati televizijske emisije koje će se emitirati sa Mjeseca. Sad se već organiziraju turistički odlasci u svemir, da mi je netko to rekao pre 30 godina rekao bih mu da je lud. Ogromna je transformacija u hi-tech pravcu. Ovaj tempo više nije human, i čovjek nema vremena za opuštanje jer je nabijen konstantnim stresom. Ne verujem da je više iko spreman, pa makar došao Pink Floyd ili najbolji orkestar na svijetu, zakovati se tri i pol sata na koncertu, rekao bi ‘daj to prepolovi’. Čini mi se da je tu najprimjereniji onaj termin iz klasične muzike ‘asccelerando’, ubrzanje. Sve je ubrzano do razine pucanja, tog mladi koji su se rodili u ovom vremenu nisu svjesni, ali i oni su žrtve tog tempa. Mi koji smo živeli u sporije vrijeme pamtimo da su koncerti bili događaji oko kojih se vrtila pažnja i van samih koncerata. To su bili komentari danima, i ne samo to, to je bila statusna stvar biti na dobrom koncertu, ako nisi, ti dobiješ kompleks manje vrijednosti, jer te svi posmatraju sa čuđenjem: Kako si to mogao propustiti? Danas postoje razni afiniteti, od techna, hard-cora, ethna, toliko su se granali da je normalno da je izbor veliki, ali je praktički nemoguće čovjeku sve to ispratiti. Ljudi po ukusu biraju ’evo npr. idem na Rammstein, neki kažu da je dobro pa to ja moram vidit’, evo Rammstein već drugi put svira u Zagrebu za godinu dana. Ali druga je stvar sa mnogo rasprostranjenijim stvarima a la Rollingstonesi, svi znamo decenijama šta su Stonsi mogli da ponude. Danas se odjednom pojave mnogi noviteti, nova imena i svi kažu da je to in, javlja se prezasićenje. Drugi Način je eto iz drugog vremena, i dugo postojimo u nekoj podsvesti, recimo u Makedoniji nisu znali ko smo, nisu nas prepoznali, i kad smo odsvirali ’Prođe ovaj dan’ onda je usledila reakcija ’Pa to su oni’. Mi nismo bili bend koji je imao veze u štampi, pa da dobijemo naslovnu stranu, mi nismo imali veze na televiziji, bili smo bend koji je svirao kako misli da je dobro, na koncerte su nas zvali, a mediji zapostavljali. Ispostavilo se da nam nisu ni trebali, jer ta usmena predaja koja je bila aktuelna, a danas je više elektronska, imala je ogromnu snagu. Nas su ljudi čuli na primorju, pa se vrate u Crvenku i pričaju kako su oduševljeni bendom koji je tamo svirao. Mi smo onda na poziv došli u Vojvodinu, i mi smo imali fenomenalan običaj da kroz deset godina pravimo dve turneje godišnje po Vojvodini, od najmanjih mogućih vatrogasnih domova do dvorane Spens. A sve se desilo zato što su nas ljudi čuli i rekli da se to isplati čuti.
Kakva je danas postava grupe Drugi Način?
Drugi Način ima postavu koja se gradira po stažu u bendu. Pored mene tu je na bas gitari Božo Iić Dugi, došao je ’80-e godine u bend, snimio drugi album. Tu je Ernest Vinković koji je po godinama najmlađi, ali po stažu je 18 godina u bendu, dakle ‘punoljetan’, zadužen je za visoki glas i drugu gitaru. Tu je Damir Vuk, klavijaturista, mi smo do ’90-e bili bend sa pet članova, dve gitare, bubnjevi i bas, i kako smo radili tad aranžmane, odlučili smo se za još jednog člana na klavijaturama baš zbog punijeg zvuka i došao je Damir, inače akademski obrazovan muzičar i tu je onda mlađi bubnjar koji je došao 1998. godine Mladen Palenkaš, naša direktna veza sa Vojvodinom je njegov tata koji je iz Bačkog Petrovca. Imamo i lead gitaristu Maria Domazeta koji je dugogodišnji prijatelj, međutm, dugo je živeo u Minhenu, vratio se u Zagreb 2008. tako da je bend sada sekstet.
Koliko je repertoar prilagođen novom vremenu, da li su pesme prearanžirane ili su zadržale formu koju pamtimo sa ploča?
Imali smo par faza gde smo razmišljali kako da prekombinujemo aranžmane. Međutim, zapitao sam se: ’Ako ja idem na koncert Dire Straitsa, da li ja želim čuti njhove pesme drugačijim nego što su na pločama, pa da ih čak i ne prepoznam ili želim čuti autentičnu verziju kakva je snimljena?’ Onda je prevladalo većinsko mišljenje da je bolje svirati kompozicije u onoj formi kakvu su ljudi čuli u odnosu na varijantu aranžmana koji je toliko drugačiji da ljudi tek na pola kompozicije shvate šta mi sviramo. Tad smo izabrali da zadržimo pravac. Tada se i u Americi pojavio retro trend gde su mladi bendovi zvučali kao stari, forme su slične kao one šezdesetih. Tako je po meni Lenny Kravtiz samo wannabe Džimi Hendriks, pogotovo kad je riječ o zvuku, mada nije taj kalibar gitariste, ali ne skriva da mu je Džimi inspiracija. Drugi Način ne mora biti wannabe i ne mora se truditi da bude retro jer on i je retro. Mi smo iz onog vremena kakvi smo bili, beskompromisni, jer da nismo ne bismo ni došli do tog prvog albuma. Do njega je došlo zato što su pjesme bile predugačke da bi mogle stati na singl, A LP nam niko nije htio financirati, pa smo ga sami financirali. Na kraju je to prihvatio samo PGP. Dakle, sviramo sve po uzoru na studijsko izdanje, po autentičnom tonalitetu, i još smo unijeli klavijature, mislim da je zvuk sad puniji i pedantniji. Čini mi se da je lestvica na svjetskom nivou podignuta strahovito uvis, više se ne dolazi na svirku neuvježban, ne dolazi se neprofesionalan. Kad je AC/DC bio u Zagrebu, razgovarao sam sa bubnjarem (Phill Rudd-om) i pitao sam ga ’desi li vam se kad nastupate, da omašite notu’, kaže: ‘ako se desi, onda nas to skupo košta, četiri menadžera prate svaku notu, a u ugovoru stoji da ako neko zakaže i bude ispod razine plaća penale. Oni nama love svaki kiks i onda to plaćamo.’ O tome treba razmišljati. Izlazak na pozornicu je kao penjanje na oltar, to nije bezvezna konstatacija. Krajnja odgovornost je prema publici koja je došla čuti te.
Vi ste svedok praktično 40-to godišnjih dešavanja na sceni. Možete li uporedili dekade, od onih u kojima je Drugi Način stvarao do danas? Koji je po vašem mišljenju period na prostoru bivše Jugoslavije bio najinteresantniji, da li je to novije vreme, novi talas, da li biste mogli da uporedite različite vremenske periode i kako vidite noviju muzičku scenu u Hrvatskoj konkretno danas?
To je tema o kojoj često raspravljam sa drugim muzičarima, čak i starijim od sebe. Ima i onih koji su počeli svirati električne gitare kad i Beatlsi, negde 1962. godine, recimo bend Bijele Strijele. Znamo da su Beatlsi prvi singl izdali te godine i onda komentiramo, kao da se otvorio jedan autoput za muziku kakva do tad nije postojala. Tu su bubnjevi, bas, električna gitara, razne forme, stilovi, vokalni, pravci od popa do simfa. Uglavnom, konstatacija je da je u tih 20 godina – od ’60-ih od ’80. postojala takva eksplozija kreativnosti da je muzika doživela svoj zenit kad je reč o količini napisane kvalitetne muzike u svim žanrovima. U drugim dekadama nije bilo baš tako pa se recikliralo ono što se snimalo ’60-ih i kasnije, rekombiniralo, stavljalo u novu formu i žanr. Kod nas u Jugoslaviji svi kažu da su ’70-e manje kreativne, a da su onda ’80-e donele kreativni bunt nazvan novi talas. Niko ne misli o jednoj činjenici – promenila se garnitura urednika u diskografskim kućama, davali su ljudima koji nisu morali da se dokazuju sa bar tri uspešna singla kao mi ’70-ih da snime album. Mladi ljudi su postali urednici, shvatili su da treba iskoristiti trenutak, to je rezultiralo novim pristupom kreativnosti, pa imamo Haustor, Idole… Do tad je snimanje bio sizifov posao, samo privilegovani su mogli da snime longplejku lako. Prva je prema službenim analima ploča Grupe 220 iz 1969. godine. Oni su imali nekoliko hitova, Osmijeh, Petar Pan, i onda su izdavači saznali da Drago Mlinarec ima već toliko godina da ne može sa fakultetom odgađati odlazak u vojsku. Shvatili su da će se grupa raspasti, odnosno prestati raditi, jer Mlinarec kao lider i vokal mora u vojsku. Rekli su im da imaju 14 dana da snime ploču, pa da on ode u vojsku. Naravno, to je objavljeno kao prvi službeni LP. To se tad zvalo beat, ne čak ni pop ni rock, već beat muzika. Kasnije se rock odvojio od tog beata. Dakle, zahvaljujući višoj sili je snimljen taj epohalni album.
Da li vam se neki bend svideo od novijih ili relativno novijih, što na prostoru Hrvatske, što na prostoru bivše Jugoslavije?
Apsolutno! Reću ću jednu stvar o kojoj se malo zna, Džoni Štulić i ja smo bili veliki prijatelji. Kad je snimao, najčešće me dozivao doma i zvao u studio kao vokalistu za savete, kaže: Ja svoje tekstove znam, znam šta pjevam, ali ti sad prvi put slušaš pjesmu, reci mi da li razumeš šta pjevam, da li je dosta vokala u miksu, ili treba još da dodam? Još jedna stvar, od mene je posuđivao akustičnu gitaru koja je iz Amerike, i sa njom se slikao za Sunčanu stranu ulice. Apsolutno se slažem sa stavom Gibonnija da je Džoni jedan od najvećih pjesnika u našoj muzici, trebalo je imati drskosti i hrabrosti reći u ono doba ’nemoj po glavi druže plavi’, u ono vreme kad su milicajci stvarno pendrečili po glavi samo ako ih popreko pogledaš. Upoznao sam mnoge ljude, baš kad smo dolazili u Beograd da snimimo televizijsku emisiju, imali smo tehničkih problema, ostali smo bez instrumenata i zahvaljujući Petru Janjatoviću pozajmili smo od grupe Idoli instrumente i uspešno gostovali u emisiji. Sam Vlada Divljan mi je rekao da je kompozicija sa našeg singla ‘Balada o osmjehu’ izvršila uticaj na njega pri pisanju kompozicija za Idole. Bez obzira što je to bila generacija za dekadu mlađa, mi smo sa njima uveliko komunicirali. Rundek i ja se znamo iz doba kad je tek pokušavao oformiti bend, svi sa scene su se znali i niko nije gledao inferiorno na ono što drugi rade bez obzira na različitost. Mogu reći čak i da intenzivno pratim i ovo što se sada radi. Ja sam kao ton majstor u Tvornici imao prilike čuti neke bendove iz Beograda i Zagreba koji su me jako dojmili, recimo vaš Eyesburn, fascinantno, bio sam ubeđen da je to neki bend iz Engleske ili sa Jamajke, dobar sam sa dečkima iz Čorbe, Bajaginog benda, Leb i Sol, svi smo jedna velika familija i to je dobro, dok komuniciramo, dobro je za nas i muziku koju radimo. To je bitno i zbog publike, jer komuniciramo i sa njima, što je i svrha umetnosti, a muzika je umetnost pomnožena sa dva – jednom linijom komuniciraš instrumentima, drugom tekstovima i porukama koje šalješ, šalješ dvostruku poruku. Vremena se mijenjaju, ali i dalje sam dosledan stavu da će ljudi uvijek prepoznati kvalitetnu muziku bez obzira na žanr i format, da će uvijek prepoznati dobru svirku.
Pored dobre informisanosti primetna je i emocija u Vašim rečima, zanima me još jedna stvar i osetljivo pitanje – da li postoji iz vašeg ugla nešto za čime žalite, da li je bend mogao u domenu komercijalnosti i popularnosti ostvariti nešto više?
U principu je, ali to nije slučaj samo kod nas, pomenuću i prijatelja i doajena, Draga Mlinareca. Da je bio u stanju pobijediti svoju skromnost, bili bi bolje prepoznati rezultati njegovog muzičkog rada, svi samo kažu ‘a to je onaj što ima pesmu Osmijeh’. On nije čak imao ni intenciju da bude agresivniji prema ljudima u medijima i prema menadžerima. Njegova dobrota i stidljivost su takve, svima je omogućeno da omaste brk na njegovom imenu. Drugi element je kod Dada Topića, postoji trema koje nisi ni svjestan – ti na probi savršeno uvježbaš, ali čim je publika ispred tebe, nešto se desi. Nas je uspjeh prve ploče zatekao. Mi smo jednostavno i zdravorazumski, ali otvorena srca, radili kompozicije onako kako ih doživljavamo. Slušajući intervju Davida Gilmoura, uvideo sam i iz njegovih izjava da ni njemu nije bilo jasno šta Pink Floyd radi, ni dan danas mu nije jasno i na taj način se distancirao od krajnjeg komentara i definisanja muzike. Mene je odlazak u vojsku zatekao u najgore vrijeme, nisam ga mogao odgađati – taman je album ’proradio’, kritika je počela pisati pozitivno. Mjesec dana posle odlaska u vojsku bend se raspao, ja sam tražio da uzmu zamjenu za mene. Onda je napravljena frakcija Nepočin za vreme mog boravka u vojsci. Kad sam se vratio iz vojske, nastavili smo sa Bogunovićem i Gečevićem, stara ritam sekcija nije htjela da se u bend vrate Kurtović i Mekić, da bih morao žrtvovati ritam sekciju da bi Kurtović i Mekić radili sa mnom, uz Božu Ilića na basu i Miroslava Budanka na bubnju. Bilo je bitno da imamo sve vokale koje smo snimili i tu gitaru koja je karakteristična, uvek smo razmišljali gitaristički. Zbog Hendrixa sam ustalom i počeo da se bavim muzikom iako sam vokalista, doduše, na prvom albumu klavijaturista. Sad je teško biti prorok u svom selu, pogotovo tuđem i reći ’eh da sam uradio to i to, sad bih bio Pink Floyd ili Deep Purple.’ Ne, sticaj okolnosti stvori bend onakvim kakav je u datom trenutku i bio. Mi, moram da kažem, imamo mnogo veću kilometražu od mnogih drugih bendova. Drugi način je odradio više koncerata nego Prljavo Kazalište i Parni Valjak zajedno. Imali smo tempo od 140 koncerata godišnje, i tako 20 godina. To govori samo da smo se iscrpljivali svirajući, pa nismo imali vremena za studio. Mi sada to nadoknađujemo i snimamo stvari koje su napisane prije 20 godina.
Dakle postoji i dalje inspiracija za kreativno napredovanje?
Čovjek oseća breme novonastalih ideja koje želi pretopiti u formu, da li će to biti roman, slika, ploča, mislim da moramo to izbaciti iz sebe. Naša je metoda da ih prvo sviramo uživo – prvo provjeri pred publikom pa ih snimaj. Naš koncert 12. će biti prezentacija pola novog albuma, drugu polovicu snimama. Ja sam kao iznenađenje poneo četiri kompozicije sa novog albuma.
Da li postoje naznake za još koncerata u Srbiji?
Vrlo rado, postoje naznake, dvije godine smo u sedmom mjesecu najavljivali koncert u Crvenki, pa se javilo interesovanje iz Novog Sada. Vrlo smo pozitivno nastrojeni, Srbija je za nas veliki prostor s publikom koja ima sluha za ono što radimo. Sreo sam pre neki dan Massima Savića i rekao mi je da je bio negdje dalje od Kragujevca u kafiću koji se zove ’Na mom dlanu’ prema kompoziciji Drugog načina. Unutra su sve slike uveličane sa omota albuma, pića nose nazive pesama – Stari grad, Lile su kiše… Živo sam zainteresiran da saznam gdje je to. Znači ipak neki trag smo ostavili, ne bismo ni danas došli do Crvenke da ljudi ne pamte pjesme. One su prevladale zub vremena. Danas se pjesme zaboravo posle 3 mjeseca ma koliki hitovi bili, a ovo je eć evergreen. Ljudi čuju S vremena na vreme i raznježe se jer ih vodi u bolju prošlost.
Intervju: Branimir Lokner
Adaptirato: Bojan Vinulović
Objavio Branimir Lokner • Intervju •